И многи српски спортисти су као „старо вино”

И наши, као и светски спортисти, имају доста значајних такмичара који су професионалне каријере успешно наставили и у четвртој деценији.

Италија има Франческу Пичинини, а наша одбојка Весну Читаковић-Ђуришић. Она је са националном селекцијом освојила брозну на Светском првентсву у Јапану 2006. године и сребро на ЕП годину дана касније. Бивши капитен репрезентације још увек игра на позицији средњег блокера, а каријеру је почела у Јединству из Ужица. Током каријере играла је у Италији, Турској, Пољској, Израелу и Румунији. У првенству 2015/16. 36-годишња одбојкашица појачале је редове београдске Црвене звезде, а по истеку сезоне најавила је повлачење.

Још једна Ужичанка не помишља на одлазак у „пензију”. Оливера Јевтић, иако има 36 година, и даље је неко без кога се полумаратони и маратони у најјачој конкуренцији не могу замислити. Она је 1996. проглашена за најбољу младу атлетичарку, а две године касније Олимпијски комитет Југославије први пут ју је прогласио за најбољу спортискињу године. Иста награда припала јој је и 1999. године. Освајачица пет медаља на Медитеранским играма (три бронзе и два сребра), један од највећих успеха постигла је 2006. године када је освојила сребро у маратону на Европском првенству у Гетеборгу. Јевтићева је четири пута представљала нашу земљу на Oлимпијским играма (Сиднеј 2000, Атина 2004, Пекинг 2008. и Лондон 2012), а испунила је норму и за Рио 2016.

Фудбалер Партизана Саша Илић постао је истинска легенда овог клуба. Илић (38) је у тиму „црно-белих“ две деценије, а у том периоду одиграо је више од 750 утакмица. У Хумску је дошао 1988, а за први тим дебитовао је 1996. године. Касније су дошли ангажмани у Селти, Галатасарају, Салцбургу и Лариси. После турнеје по Европи вратио се у матичан клуб, где и данас наступа. За репрезентацију је играо 37 пута, а био је стрелац четири гола. Са Партизаном освојио је 13 титула –десет првенствених и три у куп такмичењу. Техника, добар пас и пријем лопте заштитни су знаци овог играча средине терена.

Тенис је код нас масовну популарност добио после великих успеха Новака Ђоковића, али тенсики поштоваоци и пре најбољег на свету могли су да уживају у мајсторијама Ненада Зимоњића. Овај специјалиста за дубл има 39 година, али још увек није „окачио рекет о клин”. Зимоњић и Канађанин Данијел Нестор 2008. су постали најбољи дубл света. У каријери је освојио 53 титуле, а побеђивао је на сва четири гренд слема. Са репрезентацијом Србије 2010. освојио је титулу у Дејвис купу.

Одбојкашка публика широм света велико поштовање има према Ивану Миљковићу, једном од најбољих играча овог спорта икада. Овај Нишлија који има 36 година тренутно игра за италијански Лубе. Бивши коректор наше репрезентације каријеру је почео у Партизану. После тога игре су га одвеле у Италију, Грчку и Турску, да би се опет вратио на Апенинско полуострво. Миљковић је први играч у историји који је четири пута освојио титулу најкориснијег играча у Светској лиги – МВП био је 2001, 2002, 2003. и 2005. Одличан сервис, добар рад ногу и убитачан ударац по дијагонали и паралели, донели су му пет награда за најбољег поентера у Светској лиги. У својој колекцији има 15 освајених медаља са репрезентацијом од тога две са СП, пет са континенталних тамичења, шест одличја из Светске лиге, бронзу са Гран прија и олимпијско злато из Сиднеја. Репрезентативну каријеру завршио је 2011. освајањем златне медаље на првенству Старог континента у Бечу, после 14 година играња.
Члан златне генерације из Сиднеја био је и Никола Грбић, у своје време најбољи техничар на свету. Млађи од браће Грбић активно је играо све до уласка у пету деценију. После освајања титуле првака Русије са Зенитом из Казања, одлучио је да играчку улогу замени тренерском. Сео је на клупу италијанске Перуђе, на чијем месту је заменио Слободана Ковача. Техника, универзалност због које је могао да игра на свим позицијама, играчка интелигенција, луцидна „кувања” и враћање самопоуздања саиграчима после лоших напада- све то чинило је Николу Грбића посебним и великим играчем. У „Одбојкашку алеју славних“ у Пољској примљен је 2013. године. У периоду од 1995. до 2010. године са репрезентацијом је освојио 19 медаља. Дугогодишњи капитен наше земље у фебруару прошле године постао је и селектор мушке одбојкашке репрезентације Србије.

Златним словима у историји наше одбојкашке игре стоји и име Горана Вујевића: све до 42. године овај примач сервиса демонстрирао је умеће на терену. Каријеру је почео у Будви, доказао се у Партизану, па наставио у Италији и Грчкој. Био је један од најбољих сервера на свету. У репрезентативном дресу освојио је 11 одличја, а од тога два медаље са ОИ. Виртуоз одбојкашке игре пензионисао се прошлог лета, после 25 година активног бављења. Последњу сезону одиграо је у Перуђи.

Један од првих који је крчио пут европским кошаркашима у НБА био је Владе Дивац. Момак из Пријепоља драфтован је 1989. године као 26. „пик” Лејкерса. Врхунску каријеру је завршио у 37. години. Први наступ за репрезентацију Дивац је имао са 18 година, а у репрезентативној каријери освојио је два светска првенства и једну бронзу, три европске титуле и два бронзана одличја и две сребрне медаље на Олимпијским играма. Добра покретљивост упркос висини и одличан шут са дистанце чинили су га плејмејкером у телу центра. Поред Лејкерса наступао је и за Шарлот и Сакраменто, да би се из игре под обручима повукао 2005.

Први играч који је наступао на Фифиним такмичењима са три различите државе био је Дејан Станковић (СР Југославија, СЦГ, Србија). Станковић је дете Црвене звезде. По одласку из „црвено-белих” каријеру је наставио у Италији. Играо је у Лацију, а касније је заблистао у Интеру. Некадашњи капитен репрезентације Србије био је један од најбитнијих „шрафова” у машинерији миланског тима. Играо је све до 2013. годне, када је после три и по деценије живота решио да „стави тачку” на играчку каријеру.