Да ли је могуће савезништво с Русијом по израелском рецепту

О односима Србије и Русије овде се обично говори као о братским и пријатељским, заснованим на чврстим историјским, културним и духовним везама. Та прича о узајамној наклоности два народа заједничког корена, језика и религије уденута је и у својеврстан клише о „браћи Словенима”, о Србима и Русима, „којих има 300 милиона”…

А да ли је могуће одмаћи се од тог традиционалног „обрасца” и с Русијом градити другачији однос?

Тако је Санда Рашковић-Ивић, председница ДСС-а, изјавила да се њена партија и Двери залажу да „оно што је Израел за САД, Србија буде за Русију”.

Две земље које је поменула као узор за српско-руске односе гаје специфично савезништво. Израел, као мања и слабија држава, логично је, објашњавају упућени, под америчким утицајем, а с друге стране, она преко свог лобија у Америци успева да контролише спољнополитичке потезе Вашингтона, због чега је повремено долазило и до тешкоћа, кад је амерички естаблишмент покушавао да повуче потезе који нису одговарали другој страни.

Владимир Трапара, из Института за међународну политику и привреду, сматра, међутим, да је такво српско-руско савезништво мало реално, јер Руси нису заинтересовани да буду савезници с нама на том нивоу. „Али, да хоће да нам буду партнери и да хоће да нам помогну око националних интереса, то стоји. Подручје Балкана није од првенственог стратешког значаја за њих. Оно је већ, у највећој мери, део западне сфере утицаја, тако да Русија, и да хоће, не може у знатној мери да се овде меша. На крају, она не би ни хтела да се уплиће у нека отворена питања која ми имамо, у могућност да се обнови некакав балкански сукоб, па да због тога буде увучена у нове проблеме са Западом”, каже Трапара, примећујући и да се у последње време више говори о рационалном односу према Русији, који је одувек и постојао.

„Наш однос према Русији све време је стандардно заснован на пријатељству и братству, али и на јасним интересима које имамо у сарадњи с Русијом. Конкретно, кључни национални интерес за који је нама потребна руска подршка јесте питање Косова и Републике Српске, а Русија нам и те како помаже у одбрани Дејтонског споразума и његових тековина”, истиче он.

Сличног мишљења је и Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, који такође сматра да је Русија спремна да нам помогне у вези са Косовом и РС, али и да нам отвори тржиште. „То су реални односи и те односе треба додатно унапређивати, тако што бисмо ми више радили на економској компатибилности”, подвлачи и додаје да су „неки велики искораци ван тога немогући”.

Анђелковић мисли да је став ДСС-а неостварив из два разлога: ми смо са свих страна опкољени чланицама ЕУ, изоловани у односу на Русију, континентално заробљени, а Русија ипак приоритетно гледа на окупљање постсовјетског простора. „Зато је много боље да реално водимо политику, да не правимо ни Русима проблеме, да они нама помогну колико могу, а да се ми ни по коју цену не окренемо против Русије, да, рецимо, заведемо санкције и уђемо у НАТО. То су границе које не смемо да пређемо, па макар и по цену евроинтеграција.”

Уз оцену да смо једно време запостављали Русију, с којом дуго није потписан уговор о стратешком партнерству, наглашава да је политика садашње власти према Русији „добра и реална”.

Али, Дмитриј Рогозин, руски вицепремијер, поручио је Србији да треба да буде опрезна у хармонизацији своје спољне политике с ЕУ.

С тим у вези, Анђелковић наглашава да поглавље 31 не морамо да затварамо све док не буде реалног приступа ЕУ, а то сигурно није у следећих пет година. „У случају да остану овакви односи између ЕУ и Русије неке 2020, Србија не би смела да приђе ЕУ по цену кварења односа с Русијом. Али, то не значи ни да је реално да она уђе у Евроазијску унију или ОДКБ, руски војни савез”, сматра он.

С друге стране, Чедомир Антић, председник Напредног клуба, каже да ми према Русији треба да градимо другачији однос од оног који је традиционалан и подразумева став народа према њој, а није условљен рационално дефинисаним и прагматичним потребама српског народа и државе. „Историјски, тај однос је, још од Првог српског устанка, ретко значио потпуну наклоност Русији. И у доба кнеза Милоша и у доба кнеза Александра и у доба краља Милана Србија излази из оквира политике наслањања на Русију. Тако је било и у доба Карађорђевића. Идеологија наше државности била је потпуно прозападна. У доба комунизма једина КП која је успела да се одметне од Совјетског Савеза била је КПЈ”, прича овај историчар.

Наш проблем је, према његовом мишљењу, следећи: ми не можемо да будемо политички и економски блиски Русији у мери у којој би то желео српски народ. На другој страни, упркос свим жртвама које смо спремни да поднесемо да бисмо били део европског запада, велике силе које окупљају европске земље, у протеклих 200 година, углавном нас нису желеле.

„Између те „немогућности” и тог „нежељења” тешко је дефинисати успешну или чак подношљиву политику која би народ макар оставила равнодушним”, закључује Антић.