Приватне пензије неће спасти пензионере

Србија би, као и Хрватска, требало да уведе други стуб обавезног пензионог осигурања. Надам се да ће Србија бити мудрија од Словеније, која га није увела.

Овим речима је Бранко Грегановић, председник Извршног одбора словеначке НЛБ банке, за Б92 недавно објашњавао зашто је за нашу земљу важно хрватско искуство у намери да грађанима обезбеди сигурна и стабилна примања у старости. Међутим, за разлику од представника банака и осигуравајућих кућа, економисти нису тако убеђени да је увођење обавезног другог пензионог стуба добро решење.

Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета, недавно је у разговору за „Политику” истакао како је то „велики трошак за грађане и да су ефекти у другим земљама били разочаравајући”.

Шта заправо други стуб у пракси предстaвља? Осим износа обавезног пензионог осигурања, који послодавци месечно уплаћују у ПИО фонд, запослени би имали законску обавезу да у приватне фондове уплаћују одређене своте новца.

„Теоретски та идеја веома лепо звучи”, каже Гордана Матковић, бивша министарка за рад и социјалну политику. Међутим, она је мањкава из неколико разлога, додаје наша саговорница.

– Трошкови који у нашим условима подразумевају увођење оваквог система су неприхватљиви. Јер, ако бисмо законом дефинисали да један део уплата, уместо у ПИО фонд иде у приватно пензионо осигурање настао би јаз у државном фонду. То би значило смањење пензија садашњим пензионерима. Или би држава из буџета морала додатно да дотира државни фонд. То је трошак који би трајао деценијама и до 40 година, док генерација запослених која би, хипотетички, сада уплаћивала у

Пензиони фонд не би отишла у пензију – објашњава Матковићева и додаје да сваки прелаз на нови систем подразумева велике и озбиљне трошкове.

У прилог томе говоре и чињенице да су неке земље, које су у транзицији увеле други пензиони стуб, попут Мађарске или Бугарске, сада потпуно одустале. Тај модел, каже Матковићева, није примерен за земље које имају велики мањак у државној каси, попут Србије. Она признаје да је својевремено, док је у првој Ђинђићевој влади била министар рада и социјалне политике, одбила да уведе други пензиони стуб, упркос инсистирању Светске банке, јер су ефекти били неизвесни, а систем контроле није постојао.

– Као предност је истицано то што се смањује утицај државе на висину пензије и што су примања која се исплаћују из другог пензионог стуба реална. Међутим, у Хрватској су они грађани који су изабрали комбиновану исплату пензија и из државног и приватног фонда на крају имали мање пензије. Држава може и на нереалним основама пензионерима да повећа пензије. Приватни фонд исплаћује само реалне износе, каже Матковићева.

Велики је проблем где се новац из приватних пензионих фондова улаже, додаје. Искуства су показала да приватни пензиони фондови најчешће купују државне дужничке папире, јер је такав вид улагања најсигурнији. Тако се долази у једну апсурдну ситуацију, објашњава Матковићева.

– Дакле, прво би се законом смањиле обавезне уплате у државни фонд, да би осигураник ту разлику уплатио у приватни фонд. Држава би онда морала из буџета да дотира државни фонд, јер би у њему настао мањак. То би повећало дефицит у буџету. Да би покрила мањак у каси, држава би морала да се задужује тако што би емитовала дужничке папире, а те дужничке папире би куповали приватни пензиони фондови – објашњава Матковићева зашто је такав потез државе ирационалан.

Протеклих двадесетак година многе земље у Источној Европи (Мађарска, Пољска, Летонија, Литванија, Естонија, Бугарска, Румунија, Хрватска, Македонија, Словачка) прописале су обавезно чланство у приватним пензијским фондовима. Развијене земље, попут САД, Канаде, Немачке или Аустрије, одбиле су да примене овај радикалан реформски приступ и задржале су чланство у приватним фондовима искључиво на добровољној основи.

Према речима Николе Алтипармакова, члана Фискалног савета, од пресудне важности је одговор на питање да ли су приватни пензијски фондови у стању да својим штедишама обезбеде стопе приноса знатно веће од стопе раста бруто домаћег производа.

„Ако нису онда нема смисла уводити други стуб. У том случају, пензионери би примали веће пензије из државног пензијског система него из другог стуба. У пензијским студијама Светске банке износе се тврдње да су приноси другог пензијског стуба били виши од стопе раста БДП-а пре почетка светске финансијске кризе. Међутим, када се подаци СБ упореде са званичним подацима о расту БДП-а у Источној Европи, добијају се потпуно супротни резултати – приноси другог стуба су били знатно нижи од раста БДП-а, чак и пре светске финансијске кризе”, написао је Алтипармаков за „Политику”.

Да ли држава планира увођење другог стуба, званично од Министарства финансија нисмо успели да сазнамо. Ни после неколико месеци на наша питања о другом стубу нисмо добили одговор. У Фискалној стратегији за 2014. експлицитно се наводи да то није у плану. Министар Душан Вујовић је прошле године на пролећном заседању ММФ-а и Светске банке рекао да се о томе размишља.

„Један од начина је да размотримо идеју да се уведе други стуб који ће бити мотивација за људе да улажу више, да обезбеђују своју будућност и да на тај начин помогну да се балансира постојећи фонд”, рекао је Вујовић крајем априла.

Касније је у изјавама овдашњим медијима ту изјаву релативизовао.