​Деца у објективу епохе

Док je једном приликом посматрала младу мајку која одмах по уласку у авион мобилним телефоном фотографише свог малог сина, потом прави селфи а затим моли стјуардесу да овековечи полетање, др Миланка Тодић, професор на Факултету примењених уметности и ауторка књиге „Модерно дете и детињство – модели фотографске репрезентације детета”, каже како је помислила да ли ова мама зна да су пре једног века деца у Србији фотографисано у просеку – једном годишње. Фотографисање наследника некада је било ствар престижа, а привилегију да на тај начин овековече призоре свог живота имале су ретке породице.

Сортирајући сопствене породичне фотографије, професорка Тодић дошла је на идеју да завири у националну прошлост фотографије и истражи како су на њима приказани најмлађи чланови породице.

Тако је настала књига, у којој је садржано 196 фотографија малишана. Ово благо сачувано је захваљујући приватним колекционарима, али и кустосима Музеја примењеих уметности, Етнографског музеја, Музеја историје Југославије, Музеја града Београда и Библиотеке Матице српске.

Принцеза Јелисавета Карађорђевић на фотографији насталој у престижном београдском фотоатељеу „Ронаи”, који је неговао гламурозну холивудску естетику (Фото: из приватне колекције Милоша Јуришића)

Први српски фотограф био је Анастас Јовановић. Извесно време живео је у Бечу а потом се преселио у Београд, где је радио и као фотограф на двору кнеза Михајла. Он нам је 1854. године подарио прву фотографију детета – свог сина Константина. Константин је постао чувени архитекта који је, између осталог, пројектовао и зграду Народне банке у улици Краља Петра. Већ од 1860. године у Београд долазе путујући фотографи и настају фото-атељеи у којима деца почињу масовно да се фотографишу. Прву фоторадњу у Београду отворио је 1887. године Милан Јовановић, рођени брат нашег познатог сликара Паје Јовановића и деда прве филмске редитељке у Србији Соје Јовановић. На месту те радње данас се налази биоскоп ’Звезда’”, прича др Миланка Тодић.

У грађанским породицама, деца су најчешће фотографисана за Ускрс.  Фотографи су обично правили сет од 12 фотографија на чвршћем папиру. Имале су и означено место за поштанску марку, па су их родитељи као разгледницу слали рођацима и пријатељима. Те фотографије нису биле јефтине, али ни превише скупе, напомиње наша саговорница и додаје да су ценом биле доступне и ондашњим чиновницима.

У католичким породицама, деца су по правилу фотографисана за кризмање (миропомазање) или за крштење, а занимљиво је да су до Првог светског рата готово све девојчице приказиване као анђели, обучене у беле чипкане хаљинице.

Митска слика о детињству као рајском животном добу заступљена је и на породичним фотографијама.

„Слике нагих или само у кошуљицу обучених беба представљају одраз жеље одраслих – фотографа и родитеља, да дете посматрају као беспомоћни и бесполни објекат. Бројне су фотографије на којима родитељи држе дете за руку, носе га у крилу, нежно грле или стоје изнад њега манифестујући његову беспомоћност, али и стабилност породичног језгра и хијерархију патријархалне моћи. У грађанским породицама, на фотографијама уз оца често стоји или на његовом колену седи најстарији син, што га и визуелно маркира као очевог заменика и наследника. У сеоским срединама веома је мало фотографија на којима су деца централне фигуре – она се појављују на сликама као део велике породичне задруге, односно као споредни ликови”, истиче Миланка Тодић.

У периоду између два рата, најпознатији су били фото-атељеи „Ронаи“ у Београду и „Тонка” у Загребу.

„Оба су неговала холивудску естетику. Посебно се инсистирало на гламурозном представљању деце, са скупим играчкама, попут плишаних меда једнаке величине као и лепо очешљано дете”, каже др Миланка Тодић.

Миланка Тодић: Прву фото радњу у Београду отворио је 1887. Милан Јовановић, рођени брат сликара Паје Јовановића и деда прве филмске редитељке у Србији Соје Јовановић

Тренд гламурозних холивудских фотографија малишана прохујао је са вихором другог светског рата – с доласком комунизма, деца су углавном фотографисана у улози пионира, на масовним скуповима и активностима, попут слетова поводом Дана младости.

Са економским напретком друштва, долази до велике потражње за предметима – симболима конзуметске културе са Запада, који постају незаобилазни „зачин” породичних фотографија. Генерације клинаца које су стасавале у деценијама просперитета, сликане су с Барби луткама, Лего коцкицама и возићима-играчкама који су на шинама „тутњали” по дневној соби…