Село у којем тече вино

Неготин – У околини Неготина има неколико села познатих по „пивницама”, каменим кућама у којима се прави, пије и продаје домаће вино. Најпознатије је село Рајац, зове се исто као оно шумадијско, само што су овде уместо косача познати винари. Пут до села изискује хитну обнову ако Рајчани желе да од свог винског села направе туристички привлачно место. У Тимочкој крајини неки сматрају да је назив заправо „пимница” (да пимнемо мало), али је др Петар Пауновић изричит:

– Пивница по Вуковом речнику значи подрум за вино. Тако и јесте. Први их је градио неки Дима, Бугарин из Прилепа, око 1880. године. У Рајцу има 320 кућа, толико и пивница. Око 270 је регистровано, а 120 активно. Има у пивницама и 60 прикључака за телефон. Око 96 домаћинстава бави се производњом грожђа, просечно по хектар, један хектар један вагон, 10.000 литара грожђа, испадне 50 вагона вина. Долазе купци из Београда, Новог Сада и других градова Србије. Вино кошта од 120 до 200 динара.

Пивнице изгледају као коцке с лучним вратима. „Кад би се сви чепови у Рајцу одједном отворили Тимок би се за један дан претворио у реку вина...” говори „учитељ здравља”. Тако је себе назвао Петар Пауновић, доктор медицине у пензији који је међу пивницама пронашао свој животни смисао. Каже да је рођен на вашару у Неготину, 1939, баш на Петровдан, када је највећи народни сабор. Најбољи је познавалац овдашњих обичаја, навика и, наравно, „божанског пића”.

„У Рајцу се вино уткало у карактерну црту људи. Доле има село где људи живе, а горе је село где живи вино. Пивнице су похотне, привлачне, дају све, а узимају мало. Сваког дана трочлана породица попије ’тројац’, балонче од три литра. Када је берба, свако по литар дневно. Зато нико и не добија инфаркт. Сви пију и треба да пију вино, од труднице до старог човека. Када се жена породи, чим се дете управи (са око седам месеци) родитељи кажу: ’А, бре, знаш све као стар човек’. И малим прстом га запоје вином. Тако вино улази у карактер.”

(/slika2)– У предшколском узрасту сам се једном напио. И никад више у животу тврди Пауновић. – Не зна дете да рукује с вином. У основној школи се пије у паузи, узимали смо шерпу с два увета, стављали маст, испекли јаја, па вино. Младићи и девојке се преко вина упознају на прелима. Одрасли пију, нормално, литар дневно, док раде, на њиви или у винограду, окрепљују се. При послу се вино меша с водом. Пре подне два према један у корист вина, поподне два према један у корист воде. Вино спречава многе бактерије да делују у човеку. У старом добу човек се пита, шта сам радио раније, где ми оде живот, и пије лагано, у задовољству које тек као да је открио. У Рајцу, када неко умре, сахрана је прожета вином. Погребна поворка пролази „малиганском улицом”, а сваки домаћин, власник пивнице, излије по дрвени врг (кутлача за вино) који расте у башти. То је достојанствена смрт када селом тече поток рујног вина, а људи виде да смрт и није толико тужна.

„Село вина грађено је каменом из рудника с друге стране брда. Од 1982. је под заштитом Завода за заштиту споменика културе. Село пивница Рајац има своју архитектуру, као Помпеја. Фонтане, тргови, булевари, стари столетни дуд, запис, чија се грана ономад поломила, а нико није хтео да је помери, док нису нашли Румуне. Свето је то дрво...”, сведочи учитељ здравља..

И сада се гради, дотерује, обнавља. Појављују се богати људи који хоће да уложе новац и купе себи мир овде. Рајац је окружен храстовом шумом, изворима и виноградима. Све сировине за производњу живота. И вино плус. Поплочаћемо улице коцком. Увести неки нужник, јер у пивницама нема нужника. На врху брда је некропола, гробље са чудним споменицима у облику слова т. Градитељи пивница су користили камен из оближњег рудника. На једном споменику пишу имена: Станојко Цветковић, Мија Милошевић, Петар Марковић, погинули када се стена срушила на њих, док су вадили камен за пивнице, 1885. Село их је достојно сахранило.

Около је особита шума. Има око 150 биљних врста у шумским усецима. Облеће их крајински соко. Др Петар Пауновић наводи три туристичке предности Рајца: пивнице, шума и некропола. На старом гробљу су споменици мушки, дечји, женски изрезбарени, сви су били некад офарбани веселим бојама, види се при дну.

У Рајцу постоји и место с кога се пружа видик на предивне природне лепоте. Ту је један човек изградио Палату љубави. Лепа пивница с одајама за госте посвећена је успомени на вољену девојку која је погинула у саобраћајној несрећи. „Зар није овде као у рају?”, упита учитељ здравља. Или као у Рајцу.