Живот у рушевинама „старе” кинеске амбасаде

Бивша амбасада Народне Републике Кине у Новом Београду има нове станаре – Милана Јевтића и Петра Вранића. Немају пасош и у здање у Улици Трешњиног цвета број 3 улазе кроз разваљену металну ограду. На леђима носе старе ствари, покупљене поред контејнера, које продају на новобеоградском и земунском „Бувљаку”. Ноћ преспавају на старим, похабаним душецима, а са првим сунчевим зрацима крећу у тумарање улицама тражећи „сировине” које живот значе.

Кинески дипломатски представници напустили су овај објекат пре више од осам година када су га погодили бомбардери НАТО јер, према древном источњачком веровању, „састављање растављеног доноси несрећу”. Од 2004. Кинези су у новој резиденцији у Ужичкој 25.

Стару амбасаду сада „чувају” бескућници Милан и Петар. Понекад им ноћу у посету дођу локални Роми, у неким просторијама се скупљају наркомани, док се „храбрији”, претежно млађи суграђани, пењу на трећи спрат, што је у друштву „доказ” да су одрасли.

Ратови у бившој Југославији преселили су Милана Јевтића из Босне у Београд. Сада тавори у згради која се у комшилуку и даље назива кинеском амбасадом. Каже да не жели да га родбина пронађе.

(/slika2)– Пре рата, када сам им био потребан, били су љубазни, а када сам остао без ичега, заборавили су да постојим. Сналазим се како знам и умем. Када је пре месец-два било много хладно, нисам имао проблема са сном, иако немам прозоре у соби. Покривам се са три дебела јоргана које је неко оставио поред контејнера. Снег ти пада на лице, а топло је – прича Милан и додаје да има уграђене „грејаче” – старе крпе које чувају бубреге.

Од некада репрезентативног здања остали су само голи зидови. Све што је могло да се скине, већ је очерупано. Пре неколико дана више млађих Рома је ушло у руинирану зграду и пронашло две оштећене каде. И то су однели. На вишим спратовима зидови су ишарани, а по подовима су разбацани искоришћени шприцеви и презервативи. Од смећа човек не може нормално да се креће.

– Када сам се пре неколико месеци овде доселио, било је пацова за које сам ноћу мислио да су мали пси. Гризли су нас и јели нам храну. Онда је неки Драган Циганин, који наврати с времена на време, љут што су му пацови изуједали пса, довео неколико мачака са Ледина. Од тада ниједног пацова нисмо видели – прича Петар Вранић.

Незвани гости, углавном Роми, који често долазе „у инспекцију”, најчешће остану празних руку, јер Милан и Петар своје „драгоцености” крију у резиденцији амбасадора. Да би се тамо ушло, мора да се прескочи неколико брда старих џемпера, патика и јакни без рукава.

Вранић показује некадашњу канцеларију кинеског војног аташеа. Признаје да не зна да чита, па књиге продаје као стари папир. У углу просторије коју је 1999. пробио амерички „томахавк” још има неких војних енциклопедија, а насред собе леже преживели делови књиге „Тито – војна достигнућа”. Милана и Петра не занима шта ту пише, него може ли да се прода...