Шта је труло у другом пензионом стубу

Србији се, чини се, бар када је о обавезном приватном пензионом осигурању реч, исплатило то што је била „најгори ђак” у регионалној транзиционој школи. Многе европске земље крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, по рецепту Светске банке, уводиле су такозвани други пензиони стуб, али се доласком светске економске кризе испоставило да је та идеја била погрешна. Велики број земаља, попут Мађарске, Пољске, Словачке, Летоније или Литваније у протеклих неколико година укинуо је или знатно смањио обавезне приватне пензијске фондове.

Међутим, истраживање економисте Николе Алтипармакова, који је уједно и члан Фискалног савета, показује да овај модел није био успешан ни пре светске економске кризе.

У студијама Светске банке, чији је један од аутора Анита Шварц, водећи економиста ове међународне финансијске институције за Европу и централну Азију, Алтипармаков је открио велики број грешака и пропуста. „Инсистирање на том моделу навело је креаторе економске политике на погрешан пут, па се други стуб испоставио као велики трошак за државу, грађане и пензионере, а ефекти примене су разочаравајући”, тврди Алтипармаков. Од примене овог модела профитирале су банке, осигуравајуће куће и приватни пензиони фондови.

– Светска банка је снажно подржавала радикалне реформе у Источној Европи тврдећи да ће се на тај начин увећати примања будућих пензионера и убрзати привредни раст. Међутим, испоставило се да увођење обавезних приватних пензијских фондова није осетније убрзало привредни раст. Такође, приноси приватних пензијских фондова били су разочаравајуће ниски, чак и пре доласка финансијске кризе, што значи да би у великој већини случајева нови пензионери имали веће пензије да други пензијски стуб није уведен и да су пензије наставили да примају само из државних система – тврди Алтипармаков.

Шта је основна грешка у студијама Светске банке када је о овом моделу реч и шта је то у анализама Аните Шварц открио Алтипармаков, а тиче се судбине пензионера у чак 15 транзиционих европских земаља које су увеле други стуб?

У студији Светске банке „Утицај кризе на пензионе системе” наводи се да су пре 2008. стопе приноса у приватним фондовима биле знатно веће у односу на стопу привредног раста, па се тако наводи да је, на пример, Словачка (која је други стуб увела 2005) до избијања кризе имала раст стопе приноса од 0,9 одсто. То је за 0,1 одсто веће од стопе раста бруто домаћег производа. То значи да је БДП Словачке пре кризе у просеку растао по стопи од 0,8 одсто. Међутим, Алтипармаков је, користећи управо податке Светске банке о стопама раста БДП-а, уочио да је просечан раст привредне активности у Словачкој пре кризе био не 0,8, већ 8,5 одсто. То, практично значи да је стопа приноса у приватним пензионим фондовима била чак за 7,6 процентних поена мања од стопе раста БДП-а. Према истраживању Николе Алтипармакова, једино је у Пољској (која је други стуб увела 1999), стопа приноса била већа од стопе БДП-а за 4,8 поена.

– То значи да су коришћени погрешни подаци о стопи раста БДП-а да би се приказало да су стопе приноса биле веће и да би се преценили резултати примене овог модела – тврди Алтипармаков.    

Са друге стране, Анита Шварц, водећи економиста Светске банке, у одговору „Политици” истиче да су доласком финансијске кризе приходи обавезних приватних пензионих фондова пали, јер је број запослених остао без посла.

На примедбе Николе Алтипармакова о грешкама у њеним студијама се не осврће, али ипак негира да је Светска банка саветовала увођење другог стуба у свих 15 земаља.

– У земљама у којима смо саветовали увођење обавезног приватног пензионог осигурања, пажљиво смо сагледавали све фискалне трошкове који би настали променом од чисто државног пензионог фонда до комбинованог система. То смо саветовали само у случајевима када смо се сагласили да би то била добра стратегија – одговара Анита Шварц, која иначе важи за експерта када је о пензионим реформама реч.

Како објашњава, многе земље које су прошле тај пут имале су у то време и велике приватизационе приходе и истовремено планирале да спроведу реформе пензионог система како би смањиле трошкове. Касније су различите владе, које су изабране у различитим земљама, изабрале да фискалне ресурсе (приходе од приватизација) троше на друге потребе, а да дефиците покривају новим задуживањем.  

– Сетићете се да у раним двехиљадитим годинама задуживање није било тако скупо, посебно за земље које су се брзо придружиле Европској унији. Сматрало се да имају добре изгледе за раст, да себи могу да приуште позајмице и да буду великодушне према својим грађанима. Онда је дошла финансијска криза, приходи су падали како су људи остајали без посла, трошкови задуживања су порасли, а ЕУ и међународне финансијске институције постале су много строже када је реч о контроли потрошње, задуживања и фискалног дефицита – подсећа Анита Шварц и додаје да су у таквим околностима неке земље отишле корак уназад, а да је само једна земља (Мађарска) потпуно поништила други стуб.

Преостале три, од укупно 15, објашњава, смањиле су доприносе за други стуб.

Када је о нашој земљи реч, Анита Шварц је изричита: други пензиони стуб, бар за сада није рецепт за Србију.

– Фискални дефицит у Србији је један од највећих у Европи, а укупни издаци за пензије такође су у европском врху. Светска банка није саветовала Србији увођење другог пензионог стуба. Влада нема финансијске могућности да поднесе још већи дефицит пензионог фонда. Ако би се у будућности дефицит пензионог фонда смањио на прихватљив ниво и ако би постојао конкретан план како да се покрије преостали мањак, Србија би могла поново да размотри увођење другог пензионог стуба, ако то жели. Али, док се то не догоди, наш савет Србији је да не треба да иде у том правцу – закључује Шварцова.