ШЕСТ ПИТАЊА ТАДИЋУ

Док Београд на непознатој локацији подиже прихватни центар за своје повучене амбасадоре, где ће дипломате попут Годоа чекати да им се доскорашњи домаћини растрезне и пониште признавање независности Косова, водећи српски политичари осуђени су да понављају две мантре.

Прва припада председнику и његовом угланцаном окружењу: Србија ће се борити за Косово, али то не сме да угрози њен европски пут. Другу литургијски понављају премијер и народњачка дружина: Србији, ах, без Косова, ах, нема места у Европској унији и неће бити нормализације односа са онима који су признали „лажну државу“.

Извините што сам збуњен, ваљда нисам једини, али ова дихотомија мора да се разреши. Чак ни неугасла жеља за влашћу не може да правда паралелно постојање два толико различита концепта. Делује небулозно.

Не желим, и не могу, више да се кињим не знајући да ли треба да будем оптимиста или песимиста. Живим у вакууму, неком новом специфично српском чистилишту коме је Косово повод. Као што је и до сада умногоме било параван за нечињење. Забога, нећемо ваљда о незапослености или корупцији кад нам отимају 15 одсто територије!

Колико недавно, бирали смо председника. Победников слоган говорио је о уласку Србије у ЕУ. Онда је Косово, уз помоћ дела Уније, прогласило независност. Паљене су амбасаде. Тадић је у проблему. Постао је талац своје претходне косовске реторике и коалиционе попустљивости.

Председник је обавезан на доследност. У супротном ће се поновити критике после парламентарних избора када су бирачи остали незадовољни јер су се изјаснили за једну политику, а у пракси добили другу – захваљујући болешљивим уступцима и неодлучности ДС-а.

Тадић јесте у проблему, али у већем проблему је 2,3 милиона људи који су гласали за његов програм – и слоган. Живот не може да чека, била је још једна његова парола, али испада да живот чека. Све стоји док председник прича једно, а премијер друго. И ником ништа.

Председник понавља да се нећемо одрећи чланства у ЕУ иако неке европске земље нису „правичне“ према целовитости Србије. ОК, али шта даље? Да не би испало да само критикујем, ево шта мислим да би требало урадити. Под условом да постоји довољно куражи, чега, плашим се, нема.

Србија би Европску унију у овом моменту требало с правом да прозове за све оно што није чинила. Да је подсети да је прихватила чланство Грчке после пуковничке хунте, да је Португалију и Шпанију примила после диктатура, да је прекоредно учланила Бугарску и Румунију, да смо и у Савет Европе примљени тек пошто је Ђинђић убијен.

Бриселу треба поднети на увид списак наших захтева. Они имају своје, ми наше. Па да се договарамо. Као што је од Београда тражено да се сагласи са независношћу Косова по формули „Реците да, али“. Каталог „али“ је психолошки тест добре воље Европљана да схвате да смо и због њих – а не само Американаца – у ситуацији у којој смо. Истовремено, листа мора да буде сасвим конкретна: што брже потписивање споразума, статус кандидата орочен на неко догледно време, инвестициони пројекти, визе...

Тадић понавља да нећемо одустати од одбране Косова и европског курса, евроатлантски је већ жртвовао, али питам се како ће то моћи да функционише без договора са Коштуницом који у патриотској чврстини превазилази сва очекивања. Док председник говори о „двоструком циљу“, читам у четвртак на страницама овог листа колумнисту разбарушене косе и мисли.

Промовишући неку своју „косовску етику“, колумниста је у четвртак готово програмски разбио формулу „И одбрана Косова, и Европска унија“. Разара и цепа давно начето социјално ткиво. Каже да је на београдски митинг 21. фебруара „изашао онај део Србије који за себе верује да је морално бољи“.

Не бих да упадам у примитивно камуфлирану замку намењену „цинизму“ еврореформских медија коју је калфа манипулације наменио „мајсторима манипулације“. Елегантно је прескачем у фирмираним патикама уверен да његов „патриотски омраз“ према брендираном лосиону нехигијенски заудара на зној.

Колумниста и њему слични уверени су да глобалистичке патике и лосиони трују нашу душу и да су неспојиви са „косовском етиком“. Једно и друго не иде заједно. Ваљда зарад угроженог националног поноса треба одмах да ускочимо у опанке и купамо се пепелом. Суботом – и ако треба и ако не треба.

„Можда смо коначно схватили да не можемо певати ‘Косово је срце Србије’ и возити се на оној дилижанси за Pleasure Land. Или ућутимо, или сиђимо. Избор је једноставан, као и последице“, пише намргођени колумниста провоцирајући лажну дилему. Чик неко да се усуди да каже да ућутимо. Било би ту и ‘апшења.

Не мислим при том да антиевропски фронт овде представљају само нова патриотска десница, острашћени клерикалци и русофили. Има он снажну позадинску подршку свих којима одговара хаос. Од тајкуна до поткупљивих бирократа који се сви плаше регулативе и реда.

Зато се уклања средњи терен. Зато уравнотежена политика постаје опасна као ходање по ужету без заштитне мреже испод. Ако се младима поново намећу екстремни избори и олињали патриотски обрасци, онда не треба да се чудимо што је овде у успону само нова десница.

Какви се то умови распаљују? Откуд сви ти зилоти којима је место по светогорским келијама па да тамо, изопштени од братства, проповедају „православље или смрт“? Шта друго значи следећи коментар са „Политикиног“ сајта: „Ако хоћемо да ослободимо Косово морамо прво да ослободимо своје душе од ропства еврочовеку“? Каква искључивост и нетолеранција! Ако овако продужимо, нећемо далеко догурати.

Борисе, да ли си ово прочитао? Лепо ти поручују: или-или. Да ли схваташ колико те минирају? Да ли заиста верујеш у илузију да ту има договора? Да ли ћеш одлагати неминовно и рабити вољу која те је изабрала? Да ли и даље мислиш да су трули компромиси мање зло од препуштања Србије јуродивим и парохијалним визијама? Да ли си и даље спреман да дадиљаш монструмче у лабораторији? Да ли ћеш изаћи на црту?

Председник је већ свима рекао шта мисли о губитку Косова. Сада се од њега очекује да буде одлучан како не би пропустили европску будућност. Уведи нас у 21. век и активирај календар који би да замрзну у дану проглашења косовске независности. Историја ће те по томе процењивати, а не по Косову, јер си се задесио на положају на ком си у тренутку финиша једног процеса који је почео много пре него што си ти био рођен. Узми у руке дизгине оне дилижансе. Од тебе то очекују и твоја странка и сви којима је на души савремена, демократска, просперитетна Србија.

Није време за кокетирање. Политика је сурова дисциплина. Један овде мора да победи, други да изгуби. Ово није борба два народа која би могла да дестабилизује регион. Ово је борба између две опречне опције. У праву је наречени колумниста: избор је једноставан – као и последице.