Незапамћено одбројавање

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Још само 323 дана и ослободићемо се, рећи ће данас милиони људи овде и широм света који верују да је 20. јануар 2009. магичан дан. Да с њим – почиње „светлија будућност“.

Тај датум исписан је на мајицама, капама, флашама, чашама, а „као алва“ иду и сатови и календари којима се мери време до њега. У походу ка њему је израсла моћна грана мале привреде у којој су се обогатили Њујорчанин Винс Понзо, Елиот Нахвалтер из вермонтског Манчестера и многи други произвођачи робе с наведеном „прекретничком“ ознаком.

Ванредна привлачност следећег 20. јануара је у околности да ће тада – с председничке дужности – отићи Џорџ Буш, чија је непопуларност и у домаћој и у страној јавности достигла рекордне размере. Овако масовно одбројавање лидерском мандату је нови феномен, оцењују хроничари.

Без преседана

„Догађај је апсолутно без преседана у повести америчког председниковања“, изјавио је Џеролд Подер, универзитетски професор из Висконсина, репортеру агенције АП. Досад је, за нешто више од седам година владања, како показују истраживања, Буш толико „забрљао“ да се чак и они који претендују да од њега узму кормило суперсиле у своје руке листом одричу већине ствари из његове политичке заоставштине.

Страначки претенденти за председничке номинације просто се утркују у одрицању од његовог „наследства“. Рачунају – што даље од њега, то ближе циљу. Иако траже потпору на све стране, чује се да „моле Бога“ да им Буш не пружи подршку, јер би им она само умањила изборне шансе.

Јер Буш се испоставио као прилично контрапродуктиван лидер – причао је да ће „поправити“ и Америку и свет, да би их „оставио“ у горем стању него што их је затекао.

Забринут због тежине таквог наслеђа, Институт за дипломатске студије при угледном вашингтонском Универзитету Џорџтаун окупио је више од 60 стратега и експерата разних струка да сачине пројекат реалног места и улоге Америке у свету. После једногодишњег рада, они су управо обнародовали своје налазе, уз констатацију да ће олакшавање бремена Бушовог наслеђа бити вероватно најсложенији задатак с којим се један амерички председник суочио после 1941. године.

Америка се низом својих застрањивања прилично заглибила. Анкете то констатују: већина овдашњих становника и грађана света сматра да је суперсилу руководство усмерило у погрешном правцу – и на домаћем и на спољном терену.

Недавна истраживања центра „Пју” су показала, подсећа се, да чак 89 одсто Француза, 83 посто Канађана и 74 процента Британаца критикује Вашингтон да у доношењу одлука не узима у обзир интересе других земаља, па ни савезничких јој, какве су њихове. Незадовољство укупном спољном политиком Беле куће нарочито је изражено у муслиманском свету: код Палестинаца (86 одсто), Турака (83), Египћана (78), Пакистанаца (68), Индонежана (66). Већина латиноамеричких држава, као и Русија и Кина – додају истраживачи – уједно виде САД као највећу претњу светском миру и остваривању тежњи тих нација. 

У целини узев, џорџтаунска радна група закључује да се и унутар Америке и изван ње учврстило „уверење да власти и друштво САД не функционишу добро и да то смањује могућности Вашингтона да води ефективну спољну политику“. При том је чак „лошом политиком и обмањујућом реториком подигла големе баријере између себе и својих природних савезника широм света“.

До таквог негативног исхода дошло се низом неодмерености. Међу њима се истичу „идеологизовано руководство, општење прилагођено домаћој али не и страној публици, несинхронизованост овдашњих служби и неспособност лидера да их ускладе, при чему је често и парламент бивао више део проблема него решења“…

Једностраности и арогантности Вашингтона такође су повећале подозрење према његовим потезима, предочено је. Уз напомену – која би могла да важи и за поступање према „косовском питању“ – да је углед Америке умањен и „одбијањем да преговара са онима који се од ње разликују и њеним занемаривањем норми међународног права“.

За потискивање испољених мана неопходно је и „да се направи ред у сопственој кући“. Пре свега: да се у врховној администрацији „нађу квалификоване и компетентне личности, а не финансијски подржаваоци функционера, и да се на високим положајима не практикује идеолошка крутост“.

„Рашће отпор“

Све у свему, иако остаје „једина заиста глобална сила“, Америка ове године „неће бити ни безбедна, ни утицајна, ни доминантна као што је била непосредно после хладног рата“, упозорио је шеф џорџтаунског пројекта Казимир Јост. Она „више није земља сигурно смештена између два океана, нити самодовољна јер све више зависи од страних финансија и увозног петролеја“. А „оскудева и у стратешком смислу, јер Бушов глобални рат против тероризма није замена за недостајуће принципијелне водиље“. Уз то, у свету ће „расти отпор“ настојању Америке да се одржи као сила која не подлеже општим правилима.

Будући лидер ће кормило САД преузети по већој бури него бар три његова претходника. Буш му, евидентирано је, на плећа сваљује – два рата (у Ираку и Авганистану), уздрману економију, нарочито на кредитном и стамбеном тржишту, велике буџетске и трговинске дефиците…

Уједно, стручњаци стрепе и од „транзиционог вакуума“. Бушу, као председнику који одлази са функције, опада ауторитет, док се конкуренти за новог шефа Беле куће „троше у дугом међусобном надгорњавању које их одвраћа од неопходних припрема за преузимање највише дужности која им се оставља у незавидном стању“ .

Најзадовољнији изгледају продавци робе са ознакама „20. јануар 2009.” или „Последњи Бушов дан“, „Завршно одбројавање“. Један од њих каже да Буша доживљава као подржаваоца „јер после сваког његовог говора скочи продаја мојих производа“ – са исписаним нестрпљивим одбројавањима истеку његовог лидерског мандата.