Између политике и кромпира: идемо на изборе!

Када политичари не знају како да реше проблеме, или када мисле да знају али им је у трци са бирачким незадовољством неопходно додатно време, распишу изборе. Трећи пут у Србији у четири године.

Не бих улазио у политичко скенирање, логику мотива или (не)рационалност повода који су Александра Вучића навели да затражи превремене изборе, одлуку којом је, ако ништа друго, окончан водвиљски период испуњен аматерско-хамлетовским дилемама биће – неће бити, причама о страним службама које премијеру раде о глави, теоријама државног удара.

Потез је сасвим легитиман. Онима који се питају зашто премијер није барем створио илузију да се око тако крупне одлуке консултовао са својим најближим партијским или коалиционим друговима, треба разјаснити: њему је стало до супротног утиска који говори да је само он тај ко се пита.

Образложење о трагање за новим пуним мандатом, проткано жељом за позитивним променама – и делује и не делује уверљиво. Ако се рачуна да ће нов, оснажен мандат армирати напредњаке, онда је то логично. Али, зар мандат није већ трајао, зар није било довољно времена да се неке промене реализују – свакако више од онога што је учињено?

Извесно је да Вучић не ризикује. Обезбедиће још четири године и купити време све у нади да ће ствари некако кренути набоље. Биће тешко без свеобухватне реформске политике, тим теже јер нема свежих идеја, понајмање људи који би их спровели.

Питање је и колики је резервоар спремности за суштинске промене. Убацивање у систем растућег степена ауторитарности, утемељене на нереформисаном правосуђу и ерозији медијских слобода, наговештава жељу да се продужи период скрајнутих институција.

Како је реално очекивати наставак српског заокрета удесно, проевропска либерална опозиција ту не може да буде коректив. Њена „консолидација” своди се искључиво на жељу да се скине Вучић, али такав досовски покушај нема шансе за успех. Док дефилују исти ликови, опозиција излази са мање-више истим програмима са којима је изгубила власт.

Чеда са Борисом који га је избацио из странке. Борис са Пајтићем коме је забо нож у леђа напуштајући демократе и оснивајући своју странку. Окупљање не делује веродостојно, а „пуно срце и празан папир”, што је амалгамски слоган, не звучи уверљиво.

Штета, Србија, па и актуелна власт, заслужују бољу опозицију која ће, очито, плаћати цех своје неуспеле власти дуже него што је помишљала. Срби, показује се, нису склони честим променама. Та врста конзервативизма сада иде наруку властима.

Што се предизборне атмосфере тиче, ако су Бела Црква и Бачки Моноштор први сигнали, а плашим се да јесу, онда није добро. Власт ће кампању користити као вежбанку ширења страха и притисака, а опозиција за лични обрачун са великим вођом. Мало ће ту бити озбиљне политике, вредности и идеологије, још мање свежих идеја. Понајвише приземних, често прљавих блаћења.

Пошто се оградио од своје радикалске прошлости, Вучић се и у земљи и у иностранству умногоме ослободио бремена Милошевићевог министра информација и бившег ултранационалисте и све чини да се прикаже као прозападни реформиста. Дијалог о Косову, наставак евроинтеграција и третман избеглица донели су му аплаузе на адресама за које каже да су му најважније.

Вучићев проблем засад је прекривен камуфлажном мрежом и налази се тамо где га ређи траже – унутар СНС-а и његова два све профилисанија крила: проевропског и прореформског, и „патриотског”, наслоњеног на радикалске вредности и Русију. Први су јаки у врху напредњачке пирамиде, других је све више што се иде ка њеној бази.

Нисам сигуран колико напредњачка маса здушно подржава лидеров приступ Бриселу или косовским преговорима. Он ће морати неке ствари објаснити својим бирачима од којих су многи у конфузији.

Први пут сам раскорак уочио посматрајући недавни јубилеј напредњака у Сава центру и френетичан аплауз руском амбасадору. База СНС-а традиционално нагиње Русији, а странку води човек који, без обзира на честе исказе поштовања према Москви, тврди да Србију жели да уведе у Европску унију, да је обреновићевски коначно окрене Западу. Како проевропски страначки врх мисли да придобије русофилско чланство? Ако то уопште жели.

Све се то директно тиче Вучићевих односа са Томиславом Николићем. Могли су обојица да нас уверавају да је у породици све како се само пожелети може, али сваком иоле политички писменом јасно је да су њихови потези, оцене и изјаве у дубинском раскораку. Знам да постоји теорија да су „поделили улоге”. Вучић о европски клин, Николић о руску плочу, али нисам присталица те теорије.

У аутентичност Николићевог опредељења не сумњам. Човек који је Кремљу нудио војне базе у Србији и који Русију доживљава као „мајку” те своје наклоности не прикрива.

Вучић дипломатски балансира док се труди да остави утисак неког коме је Србија у ЕУ приоритет. Али, сегменти премијеровог понашања указују да се власт није сасвим јасно определила за европске вредности демократије, владавине права, људских права или медијских слобода – што охрабрује сумње да његово европејство није искрено, да је само методологија за добијање власти.

Ствари морају да се поставе на своје место јер само тако можемо да имамо прецизну слику политичке моћи Вучићевих, односно Николићевих следбеника. Збрајати гласове само због броја је лоше. Уосталом, и Вучић каже да „политика није математика”.

Не верујем у било какво рашчишћавање уочи избора – Вучић није Тадић – али би премијер морао озбиљније да се позабави својим напредњацима, пре него што они почну да се баве њиме.

Онај ко мисли да ће избори дати аутентичан одговор на питање да ли су грађани задовољни владом СНС-а – греши. Резултат лако може да завара власт. Грађани ће дати мандат СНС-у, али владајући кругови начинили би озбиљну грешку ако по аутоматизму из тога извуку закључак да су људи задовољни владом. Нису.

И власт и опозиција мораће да се потруде да анимирају анемичне бираче који су, заморени хрпом неиспуњених обећања, добрано погубили поверење у политику. Мораће озбиљно да се позабаве оним српским сељаком који је на тараби написао: „Бираћу само кромпир на пијаци“.