Музика заборављених времена

Укрштени мачеви у борби „за” и „против” савремене музике у последње време доводе и до тога да се о проблемима говори јавно и без устручавања. Да се нешто и ради доказује, управо основани, Београдски камерни оркестар „Љубица Марић”, пети или шести такав састав у нашем граду који ће искључиво неговати репертоар 20. и 21. века, посебно домаћи.

Идејни вођа и уметнички руководилац Борислав Чичовачки један је од ентузијаста који српску музику промовише и у иностранству и то са великим успехом. Овога пута је окупио цео ансамбл младих и веома добрих музичара чији је концертмајстор одличан виолиниста Милош Петровић. За њихов први целовечерњи концерт могло би се рећи у две речи – амбициозно и захтевно. Све сама прва извођења страних и наших аутора, са троје солиста, пробраних и врхунских у својим областима, указао је и на намере и путеве младог оркестра. Није наша највећа композиторка случајно у називу, њена музика као и музика најмлађих стваралаца, студената и тек свршених дипломаца, представљаће део репертоара ансамбла. Од тога и почињемо.

Ново композиторско име у нашој средини свакако је Божидар Обрадиновић (1974), не сасвим непознат јавности (извођен и на Бемусу), веома талентован аутор који има шта да каже у композицији Церемонијал за гудаче (2008) и првој посвети ансамблу који је дело овом приликом и извео. Користећи модерна изражајна средства Обрадиновић не запоставља делове примарне музикалности, мелодију и ритам. У минималистичкој матрици са џез ритмовима првог дела, издваја се мелодијски распевани средњи део композиције уобличене на осмишљеним оркестарским, хармонским и формалним поступцима. Лепо и обећавајуће!

„Музика заборављених времена” за обоу и гудаче (1988) наслов је композиције Стевана Ковача Тикмајера, слојевите и по много чему занимљиве, са правим мађарским набојем фолклорних тема које је изврсно извео обоиста Борислав Чичовачки. Њему је припао и соло из Канцонете Семјуела Барбера (1978). Чичовачки свира племенитим тоном музику коју воли и разуме.

Следбеник и ученик Дебисија, Андре Капле, компоновао је, као и многи други, инспирисан Едгаром Аланом Поом и његовом Маском црвене смрти, Фантастичну причу за харфу и гудаче (1909) доста давно и сасвим дебисијевски, са размаханом и великом улогом харфе која нигде као код импресиониста не звучи тако раскошно. Изузетна млада уметница Милана Зарић удахнула је својој деоници све боје импресионистичке палете, остварујући лични печат и доживљај.

„Искушење св. Антонија” (1952) Вернера Ека, кантата која се први пут извела у нашој средини, има много од Орфових интонација (његов је ученик) и ритмова из Кармине буране. Солисткиња Наташа Јовић Тривић, француским текстовима у 13 разноликих нумера и немалим захтевима партитуре, проналазила је духовите, ведре, лирске и медитативне тренутке, певајући природно у свим лагама, посебно у дубокој.

Оркестар звучи понегде сасвим усаглашено, на другом месту почетнички. Раде Пејчић, као диригент, делује ауторитативно, поседује присни однос према извођеним делима, веома је ангажован, рекло би се и пасиониран. Публика је у, до краја, испуњеној сали навијачки пропратила пионирске почетке. И ми верујемо у будућност ансамбла!