Muzika zaboravljenih vremena

Ukršteni mačevi u borbi „za” i „protiv” savremene muzike u poslednje vreme dovode i do toga da se o problemima govori javno i bez ustručavanja. Da se nešto i radi dokazuje, upravo osnovani, Beogradski kamerni orkestar „Ljubica Marić”, peti ili šesti takav sastav u našem gradu koji će isključivo negovati repertoar 20. i 21. veka, posebno domaći.

Idejni vođa i umetnički rukovodilac Borislav Čičovački jedan je od entuzijasta koji srpsku muziku promoviše i u inostranstvu i to sa velikim uspehom. Ovoga puta je okupio ceo ansambl mladih i veoma dobrih muzičara čiji je koncertmajstor odličan violinista Miloš Petrović. Za njihov prvi celovečernji koncert moglo bi se reći u dve reči – ambiciozno i zahtevno. Sve sama prva izvođenja stranih i naših autora, sa troje solista, probranih i vrhunskih u svojim oblastima, ukazao je i na namere i puteve mladog orkestra. Nije naša najveća kompozitorka slučajno u nazivu, njena muzika kao i muzika najmlađih stvaralaca, studenata i tek svršenih diplomaca, predstavljaće deo repertoara ansambla. Od toga i počinjemo.

Novo kompozitorsko ime u našoj sredini svakako je Božidar Obradinović (1974), ne sasvim nepoznat javnosti (izvođen i na Bemusu), veoma talentovan autor koji ima šta da kaže u kompoziciji Ceremonijal za gudače (2008) i prvoj posveti ansamblu koji je delo ovom prilikom i izveo. Koristeći moderna izražajna sredstva Obradinović ne zapostavlja delove primarne muzikalnosti, melodiju i ritam. U minimalističkoj matrici sa džez ritmovima prvog dela, izdvaja se melodijski raspevani srednji deo kompozicije uobličene na osmišljenim orkestarskim, harmonskim i formalnim postupcima. Lepo i obećavajuće!

„Muzika zaboravljenih vremena” za obou i gudače (1988) naslov je kompozicije Stevana Kovača Tikmajera, slojevite i po mnogo čemu zanimljive, sa pravim mađarskim nabojem folklornih tema koje je izvrsno izveo oboista Borislav Čičovački. Njemu je pripao i solo iz Kanconete Semjuela Barbera (1978). Čičovački svira plemenitim tonom muziku koju voli i razume.

Sledbenik i učenik Debisija, Andre Kaple, komponovao je, kao i mnogi drugi, inspirisan Edgarom Alanom Poom i njegovom Maskom crvene smrti, Fantastičnu priču za harfu i gudače (1909) dosta davno i sasvim debisijevski, sa razmahanom i velikom ulogom harfe koja nigde kao kod impresionista ne zvuči tako raskošno. Izuzetna mlada umetnica Milana Zarić udahnula je svojoj deonici sve boje impresionističke palete, ostvarujući lični pečat i doživljaj.

„Iskušenje sv. Antonija” (1952) Vernera Eka, kantata koja se prvi put izvela u našoj sredini, ima mnogo od Orfovih intonacija (njegov je učenik) i ritmova iz Karmine burane. Solistkinja Nataša Jović Trivić, francuskim tekstovima u 13 raznolikih numera i nemalim zahtevima partiture, pronalazila je duhovite, vedre, lirske i meditativne trenutke, pevajući prirodno u svim lagama, posebno u dubokoj.

Orkestar zvuči ponegde sasvim usaglašeno, na drugom mestu početnički. Rade Pejčić, kao dirigent, deluje autoritativno, poseduje prisni odnos prema izvođenim delima, veoma je angažovan, reklo bi se i pasioniran. Publika je u, do kraja, ispunjenoj sali navijački propratila pionirske početke. I mi verujemo u budućnost ansambla!