Деструктивни каријеристи

Када се праве истраживања политичке елите као основни скуп узимају се чланови владе, чланови скупштине, руководећи људи највећих политичких странака и људи који су на челу управа највећих градова. „Зато што су то људи који релативно самостално могу да доносе одлуке. То је политичка елита. Сви испод су само људи који се баве политиком“, тако политичку елиту дефинише Младен Лазић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, човек који се годинама бави проучавањем елита.

Каква је данашња српска политичка елита, колико се и по чему она разликује од овдашњих пређашњих елита?

– Критеријуми за избор елите су се битно променили. Некада су се положаји заузимали на основу именовања одозго, а сада формалним процесом страначког такмичења, дакле одоздо. То је та кључна разлика која производи низ других разлика. Ова наша садашња елита се конституише процедурама које су типичне за модерна демократска друштва, дакле потребно је градити каријеру унутар странака и, оно што је много важније, обраћати се становништву а не претпостављенима. Поред односа према становништву велику улогу сада игра и јавност, коју стварају медији. То су две категорије које раније нису постојале. У том процесу између припадника политичке елите, становништва као бирачког тела и јавности се сада одвија политички живот.

Да ли ми, грађани, можемо да будемо задовољни због новог начина регрутовања елите, да ли нам то доноси више користи него штете?

– То има позитивне и негативне ефекте. Позитиван ефекат на састав политичке елите јесте то што сада елите морају да воде рачуна о учинцима свог политичког деловања на начин на који су ти учинци протумачени у јавности. На пример, два главна кандидата на прошлим изборима су се обраћали различитим врстама публике. Томислав Николић се обраћао становништву на нижим друштвеним положајима, што подразумева нижи материјалан статус и ниже образовање, и њима је морао да прилагођава целокупну изборну стратегију. Док се Борис Тадић обраћао средњем слоју, урбаном становништву и етничким мањинама и кампању је прилагодио овим двема групацијама. А и један и други стратегију су морали да усмере ка одређеном виду медија које те две групације прате.

Негативна страна је то што је утицај медија у преношењу тих порука велики јер становништво није навикло на демократске процедуре и превише је зависно од начина на које стижу поруке. И онда грађани не обликују делатност политичара већ, обратно, политичари обликују преференције грађана. Дакле, основни принцип се извитоперује и уместо да имамо становништво које дисциплинује политичаре, дешава се супротно и неки обрачуни међу политичарима доводе до подела међу становништвом.

Која је основна карактеристика наше елите, постоји ли кључна идеја данашње политичке елите у Србији?

– Најважније својство данашње политичке елите јесте опредељеност на партикуларне интересе. Појединци припадници елите пре свега гледају политички положај и политичку улогу кроз властиту каријеру, што значи да су властити интереси изнад општих интереса. Наравно да то уопште не значи да је некадашња елита, која је имала као примарни циљ тежњу за општим интересом, то боље и остваривала, али је имала тај циљ. Некадашњи политичар је мислио да ће у мери у којој оствари опште интересе изградити своју политичку судбину и каријеру. Данас је обрнуто. Политичар користи опште интересе да би градио своју каријеру. У неким случајевима то може довести до бољег остваривања и општих интереса, али без икаквих правила. Чак су и прве генерације комуниста на власти имале идеју општег интереса, истина погрешно схваћеног, али су је имали. То је било обележје епохе. Већ са каснијим генерацијама комунистичких политичара то се променило. Зато сада имамо појаву политичара који су потпуно неспособни да се баве општим интересима. Имамо, рецимо, председника САД Џорџа Буша, за кога се види да је неспособан да се бави општим интересима, али од њега то нико и не очекује. Слично се дешава и код нас. Проблем је само што у тим развијенијим земљама постоје институције које у себи као механизам деловања имају бригу о општим интересима, док код нас тих институција нема. Код нас је каријеризам страховито деструктиван јер нема институционалне одбране од себичног вођења политике.

Значи, Буш или на пример Саркози чак и да хоће не могу да уруше тако постављен систем, док код нас због људи сличних особина не можемо да успоставимо тај систем?

– Да. Али, није да они не могу да уруше систем. Они могу и оно то и раде. Али да би се то урушило потребни су једнодеценијски напори јер су институције чврсте. А код нас су институције тако крхке да сваки демагог може да разруши сваки институционални систем. И ми сад на сцени имамо углавном демагоге. Сваки политичар наступа као демагог јер му се чини да је то најбољи начин да мобилише становништво за властите потребе, а немамо ниједну институцију која би се томе успротивила. Ако ништа друго, на западу на крају остане суд као брана од политике. А код нас нема никакве бране. На недавним председничким изборима сваки кандидат је наступао као демагог. Сваки.

Међутим, и да се у Србији појави политичар – државник који би имао визију, који би пре свега бринуо о општем интересу, да ли би он могао да успе, да ли би он у оваквом систему имао простора за успех?

– Не би. Односно, имао би јако мало. Требало би да буде изузетан срећан стицај околности да се он појави и да окупи квалитетне људе око себе. Погледајте екипе око наших садашњих политичара. То су само људи који подржавају ту демагошку, каријеристичку оријентацију вође. Уз све то, морао би да има приступ медијима. А медији код нас исто следе тај демагошки концепт, што због утицаја из политике, што због комерцијалних интереса. И ту се ствара негативна спрега. Што је земља у тежем положају, што је осетљивија, то је та спрега погубнија. Већ у Хрватској – која има сличне механизме, али је релативно стабилна, ништа је не угрожава – те су последице мање погубне. У Француској, на пример, те последице су још мање погубне. Шанса да се неко другачији, неко одговоран појави наравно да постоји, али пошто је много више демагога и пошто овакав систем одговара демагозима – она је много мања него да се настави тренд какав имамо тренутно.

Како бисте оценили ову, да је тако назовемо, другу генерацију српске политичке елите од вишестраначја у Србији? За разлику од оне прве генерације, ту више нема толико високообразованих људи, све је мање оних са значајном интелектуалном тежином.

– То је нормализација политике. Појава из деведесетих да интелектуалци доспевају на елитне положаје дешавала се у већини источноевропских земаља јер се из тих кругова регрутовала опозиција социјалистичком систему и она се директно прелила у нову политичку елиту. Већ у следећој генерацији, као што сте приметили, то се променило. И ту превелико образовање не само да није предност већ је и сметња. Политички представници у демократијама губе својство изабраних; оних који су изнад других. Они су елита због формалног заузимања положаја. Елита не може да буде претерано различита од становништва јер онда она то становништво не може да мобилише. А проблем је то што она увек мора изнова да се потврђује, није довољно кад се то само једанпут деси. Сада политичар који би хтео да остане интелектуалац не би могао да буде успешан политичар.

Дакле, елита не сме да буде различита од народа. Али, мора ли да буде ипак испред народа? Не превише да народ не може да је разуме, али ипак испред?

– Погрешно је када се те ствари одвајају. Оне се никако не могу посматрати одвојено. Јер, елита обликује народ преко медија у истом процесу као што народ који користи медије утиче на то ко ће да буде изабран. То је чврсто увезано. И ми имамо елиту какву заслужујемо, а елита може да оперише само са народом какав има.

Какву ће елиту овај народ имати у будућности, како ће изгледати та трећа генерација српских политичара?

– То ће бити људи који ће рано изабрати политичку каријеру. Схватиће то као посао који може да донесе високе награде и зато ће ту конкуренција да буде жестока. Каријеризам, беспринципијелност, глад за успехом, али и одређене професионалне способности, биће особине које ће одликовати тог модерног политичара. Већ сада те особине долазе до изражаја.

Код кога, коју странку а које садашње политичаре видите као политичаре треће генерације у Србији?

– Тадић је модел политичара треће генерације. Амбициозност, каријеризам, спремност на манипулацију особине су које су присутне и код још неколико политичара из Демократске странке, која је сигурно странка најближа том новом моделу. Тога, наравно, има и у другим партијама. ЛДП је, рецимо, странка у којој се види темељан каријеризам. Само окренут на другу страну јер снага те странке проистиче из спољашње подршке, а не изнутра. Али ти нови политичари ће бити вероватно неки нови млађи људи који сада нису у првом плану. На пример, Александар Вучић, који је сада други човек СРС-а, није тај модеран тип политичара. Иако још увек млад, он је политичар старог типа. Демагог на прву лопту.