Највеће грешке политичара?

Дискутабилна приватизација државних предузећа закочила је ионако успорен развој српскепривреде. Не могу дасе отмем утиску да су тајкунииз деведесетих година у првој деценији 21. века само ојачали и постали још бескрупулознији.

По много чему политичари на власти су од 2000.године занемаривали проблем Косова и Метохије, а активирали су се тек када је међународна политика „Стандарди пре статуса” промењена у „Статуспо свакуцену”. Изгубљено је неколико година којесу могле да буду искоришћене за лобирање међу утицајним људима и међу земљама чији је интерес даподрже став Србије да је комадање земље чланицеУједињених нација апсолутно неприхватљив чин.

Сетимо се приче са почетка мандата ДОС-а даје могуће да Србија постане пуноправни чланЕвропске уније већ 2007. Зашли смо у 2008. годину,а ни Споразум о стабилизацији и придруживању јошније потписан. Политичка елита олако даје обећањакоја реално није у могућности да испуни. Да ли сенеко да нас сећа надметања о томе ко ће више људизапослити, само да добије већину у Скупштини. Колико се сећам, лицитација је кренула од 250.000 новихрадних места, док је најгласнији на том својеврсномтендеру нудио чак милион нових радних места. Некасвако у својој општини, као што то Нови Сад чини,обећа, а онда и испуни, да ће запослити барем неколико стотина људи кроз своје програме.

Шта су могли да ураде а пропустили су?

Огромна енергија која је постојала 2000. године није искоришћена. То је била шанса да држава направи велики фронт квалитетних људи, да се сви укључе, али то није урађено и та велика енергија је нестала.

Имали смо шансу да укључимо дијаспору у државну политику. Огроман људски ресурс који смо има ли, огроман број људи у свету који су могли да буду наше бесплатне дипломате заобиђен је.

Упркос јасном европском опредељењу про пустили смо прилику да играмо на више жица. Да се, на пример, надовежемо на несврстану прошлосткоју има ова земља. А на крају је то чак и Хрватска више искористила него ми.

Унутрашњост Србије је занемарена. Морало се више улагати у ту тзв. централну Србију.

Пропустили смо прилику да направимо озбиљну реформу образовања. Уместо тога ми смо механички ушли у болоњски процес, који је у одређеној мери непримерен нашим условима. Прихватили смо да опонашамо нешто, не размишљајући шта радимо.

Борба против корупције је задатак без преседана. Од 2000. до данас на овом пољу је урађено неприхватљиво мало. Са корупцијом живимо сви.

Она је свеприсутна, почев од корумпираних политичара надаље.

Приватизација је спроведена брзоплето и нерезонски. Шанса за трансформацију економског система земље, која се после петооктобарских проме на указала, није искоришћена.

Игнорисан је проблем Косова и Метохије. Елита није показала неопходан ниво одговорности пред овим проблемом.

Занемарен је велики део друштва који је процесприватизације и транзиције доживео као гиљотину. Многи сирома шни су још више осиромашили, доксе мањина баснословно богатила. Далеко било да намне требају богати предузетници, али транзиција подразумева и бригу о онима који се у њој не снађу.