Сваки пети становник Европе мигрантског порекла

Процена Међународне организације за избеглице је да је у Европу прошле године стигло више од милион миграната. Говори се о процени зато што нема поузданих података колико их је заиста дошло. Као што ниједна земља нема поуздане податке колико их је до сада било. Наиме, поред легалних досељеника постоје и илегални, затим они са држављанством, али и они који још немају држављанство земље у коју су се доселили. У неким земљама мигранти су исте националности као и већинско становништво, а у многима нису ни исте расе. Све су то разлози због којих је тешко навести поуздане податке о њиховом стварном броју.

Али према проценама, Луксембург их данас има чак 43 одсто, Швајцарска 24, Кипар 18, Шведска и Аустрија по 15, Норвешка и Шпанија 14, Немачка, Велика Британија, Холандија и Француска по 12 итд.

Високо учешће миграната имају и земље бившег Совјетског Савеза и СФРЈ. Данашња Руска Федерација их има око осам одсто (11 милиона), Украјина 11 одсто (пет милиона), Белорусија 12 одсто (милион), Хрватска око 13, Србија 11 итд. Међутим, мигрантски контингенти се у овим земљама у великој мери своде на национална досељавања после распада дотадашњих федерација.

Коначно, постоје и европске земље са скромним уделом миграната у укупном становништву. То су бивше социјалистичке земље (Румунија, Пољска, Бугарска, Албанија...) које у време транзиције нису биле изложене променама граница, а нису биле ни економски привлачне за досељавања.

На основу ових података јасно је да су у Европи мигрантима најпривлачније развијене земље ЕУ. Када се мигрантском корпусу у овом делу континента прикључе и њихови потомци, долазимо до податка да је у најразвијенијим земљама Запада сваки пети становник мигрантског порекла! То се може рећи за Немачку, Француску, Велику Британију, Шведску и још неке земље.

Карактеристичан је по томе пример Француске, која је, према проценама од пре неколико година, имала 5,3 милиона становника рођених у иностранству (најновија процена је 7,4 милиона), али је било и 6,5 милиона директних потомака имиграната (један или оба родитеља), па је тада у Француској укупно било 19 одсто досељеничке популације. Још веће је учешће странаца ако се узме у обзир проценат новорођења – 27 одсто.

Кад је пак о простору бивше Југославије реч, Словенија, Хрватска и Србија имају међу својим становништвом висок проценат миграната, али само ако се у досељенике из других земаља сврстају они који су дошли са простора некадашње заједничке државе. А међу њима, и у Словенији, и у Србији, и у Хрватској, најбројнији су досељеници из Босне и Херцеговине, познате по сталним емигрантским таласима. И то не само у ратним периодима него и у мирнодопским.

Тако је, према последњем пропису из 2011, од два милиона (2,09) становника Словеније, рођених у БиХ било њих 97.000, рођених у Хрватској 49.000, у Србији без Косова 26.000, у Македонији 14.000 итд. Све у свему, из бивших југословенских република у Словенији их је било 198.000 или око десет одсто, а само из Босне и Херцеговине пет одсто.

У Хрватској, такође према резултатима пописа из 2011. године, 605.000 становника (око 14 одсто) рођено је у другим земљама, а од тога више од 400.000 у бившим југословенским републикама. Као и у Словенији, опет их је највише из БиХ, 271.000. Далеко иза њих су они из Србије без Косова – 73.000), а са Косова 26.000, из Словеније 15.000, мада је у Хрватској релативно велики број досељених из Немачке (121.000), и то претежно после 1991. године.

Најзад, рекордер по броју миграната из БиХ према последњем попису је Србија (без Косова) са укупно њих 299.000. Миграната из БиХ у Србији је било више и од оних из Хрватске (264.000), а ова разлика од неколико десетина хиљада у корист миграната из Босне резултат је чињенице да су се они релативно масовно досељавали у Србију и пре 1991, што се не може рећи за мигрантски контигент из Хрватске.

Подаци о међурепубличким пресељењима из ранијих периода показују да су она и тада била уобичајена. На пример, на попису из 1971. апсолутни рекордер по броју становника исељених у друге републике такође је била БиХ, и то у Србију 283.000 и у Хрватску 217.000, мада је до тада у Словенији „Босанаца” било много мање него неколико деценија касније.

Не располажемо подацима о националном саставу мигрантских контигената у бившим југословенским републикама, али познато је да је у Србији и Хрватској, поготово у време оружаних сукоба, реч о националним пресељењима. Претпоставља се зато како ће се овај мигрантски талас даље развијати. Миграције из Хрватске у Србију ће се смањивати јер је битно смањен број Срба потенцијалних миграната. Исто ће се догађати и с националним пресељењима из Србије у Хрватску, па и из БиХ у Србију и Хрватску, мада миграције зависе и од тога која од ових држава буде економски развијенија, према томе и привлачнија за досељенике.