Свет кроз „Политикину” призму.

Димитрије Давидовић није био само дипломата, уставотворац, књижевник и писац који је отварао капије слободе. Оснивач првог српског дневног листа, био је и први српски – дописник из иностранства, из Беча.

У „Новинама сербским”, које су у Крагујевцу први пут освануле 5. јануара 1834, било је, како уочава Јован Скерлић, „политичких вести из свију европских земаља”.

Пошто је отворен прозор Србије ка свету, ову традицију ће деценијама најуспешније пратити „Политика”. И данас ће времешнији читаоци на помињање нашег листа прво помислити на њену спољнополитичку рубрику чији су многи дописници постали светионици професије и, не случајно, најчешћи главни уредници.

Занимање новина за текстове из иностранства и за слање дописника одражавало је политичке интересе земље, њене историјске и културне везе, топографску позицију. Међународне теме складно су се уклапале у покривање разних феномена политике, друштва, културе, спорта... Посвећеност свету био је зачин без ког „Политика” не би била оно што јесте.

Памтим очеве приче о Живојину Балугџићу, угледном краљевском дипломати који је своје сјајне коментаре и виспрене анализе света у „Политици” потписивао са XYZ. Од предратне спољнополитичке елите налет пролетерске чистоће и уклањања свих који су у вези са „развлашћеном буржоазијом” – а новинари су тада заиста били господа – међу реткима је преживео Предраг Милојевић.

Кад су новинари учили како да користе прибор за јело

„Политикиног” дописника из Немачке је од чињенице да је интервјуисао Адолфа Хитлера вероватно спасло само то што је у својим текстовима исказивао рафинирану сумњу и критичност према нацистичком пројекту чијем је успону непосредно присуствовао.

Нова власт брзо је организовала партијске дипломатско-новинарске школе да би попунила дефицит. Кандидати су убрзано учили језике, али и све друго како би достојно репрезентовали своју земљу: од начина опхођења и облачења, до употребе прибора за јело.

Прва обавезна дестинација била је Москва, али разлаз Тита и Стаљина налаже отварање према дотле прокаженом Западу. „Политика” је међу првима пробила ту брешу. Младог Мирослава Радојчића послала је за Лондон где ће провести деценије стичући славу лепршавим стилом и пишући, сем дневне политике, о јагодама са шлагом или свом омиљеном фудбалу. Ако је неко увео тенис у овдашње просторе, онда је то био Мистер Мајро.

Упрошћено би било рећи да је окренутост свету била само компензациона радња како се не би постављала непотребна или неугодна питања око онога што се догађа у земљи. Југославија тог времена била је озбиљан актер међународне сцене, и важнији од своје објективне снаге, али лидерство несврстаног покрета и активан ангажман у разним светским пословима захтевали су не само супротстављање монополима на информисање који су држале две стране хладног рата, већ и потребу да самоуправна база буде у току са међународном политиком.

Медији су на ову тему имали важну улогу. Али, за разлику од партијске „Борбе” или републичких гласила која су први пут добила прилику да имају дописнике по иностранству и да знатан простор посвете рубрици Спољна, „Политика” је само настављала своју традицију.

Најбољи су слани за „Борбу” али магнету „Политике” многи нису одолели. Тако је настала плејада спољнополитичких новинара који су постали синоними како професије, тако и земаља или региона које су покривали. Имао сам ту срећу да их све упознам.

Јуриј Густинчић и Александар Ненадовић готово монополски су контролисали дописништво у Њујорку а у међувремену су крстарили планетом јер „Политика” није допуштала да и један важан светски догађај прође без њеног човека на лицу места.

Обојица су симболисали врхунско аналитичко новинарство. Касније их је у Лондону и Њујорку наследио сјајни Душан Симић који је претходно тумарао Блиским истоком са Боривојем Ердељаном.

Тумачи тајни

Аналитиком, озбиљношћу и марљивошћу могли су да се похвале Ристо Бајалски из Москве и, нешто касније, Драгослав Ранчић из Пекинга. Док су они са Запада имали проблем да из обиља информација извуку оне које ће аутентично дочарати свет у коме живе, ови са Истока били су не само изврсни тумачи СССР-а и Кине, већ и мајстори писања између редова. Није необично да су се прославили. Имали су истанчан нерв за дешифровање комунистичких саопштења или декодирање фотографија чланова Политбироа. Био је то врхунац који је могао да прође само у „Политици” која је, насупрот револуционарној цензури „Борбе”, сматрана некако грађанском.

Основна вредност, па и уверљивост, почивала је на чињеници да пише „наш човек”. Њему се веровало. Он је представљао очи и уши света из ког је дошао. Енглез се никада није дивио шушкавцу, па и не може да опише Италију као онај ко је у младости тумарао тршћанским Понте Росом.

Ђука Јулиус дружио се са председницима и премијерима, посебно Латинске Америке, а као велики политички мешетар само је део онога што је знао давао читаоцима. Остатак је користио у посредничкој трговини информацијама између светских политичара и одабране групе југословенских лидера.

Колико су извештаји дописника могли да буду субјективни, најбоље се видело на примерима Ђуке и Божидара Дикића. Први је обожавао Вили Бранта и хвалио све немачко, док је други, велики и педанти документариста, непрестано копао по нацистичкој прошлости.

Воја Ђукић и Драгољуб Гуца Траиловић столовали су у Паризу док се Александру Прљи није оствари сан да их замени. Уважени стилиста Ђорђе Раденковић писао је из Кине да би после био „стални” из Мадрида. Воја Шантић звани „чоек” био је стручњак за Јапан. Слободан Алексендрић држао се своје Италије.

Уводећи полако нову генерацију спољнополитичких новинара – Дарка Рибникара, Петра Поповића, Борка Гвозденовића, Мирослава Стојановића, Момчила Стефановића, Мирка Бојића, Момчила Пантелића, Милана Мишића, Бошка Јакшића, Жарка Ракића, Петра Мићковића – „Политика” је у једном тренутку имала чак 15 сталних дописника по свету. Окушао се и Слава Ђукић.

Времена кризе почела су да сасецају дописничку мрежу. Извештавање из света јесте аутентична и атрактивна, али за ова времена прескупа операција. А можда тако и треба да буде у доба када је све мање времена за размишљање а све је више тривијалности.