Раул је тиши Кастро

Све и да је желео да изађе из полувековне сенке свога старијег брата, Раулу Кастру то не би пошло за руком. Природа је новог председника Кубе обдарила сасвим другим особинама: прагматичан, лојалан, стабилан, добро организован, без харизме, невољан да се појављује у јавности осим када је то неопходно. „Увек сам био дискретан и намеравам да наставим у истом стилу”, рекао је недавно у једном интервјуу. Није у стању да опчини масу харизматичним говорима, како је то пола века чинио његов легендарни брат, али је он Фиделу био потребан исто онолико колико је тихом, дискретном Раулу био незаменљив стасити, брадати, маштовити револуционарни оратор. Иако данас Раул каже да Фидела могу да наследе само сви заједно, „колективно”, он је као командант војске постигао јединствене резултате какви су незабележени у историјским аналима Латинске Америке. Док је Фидел са разбарушеним талентом говорио по трговима, састајао се са светским државницима, Раул је у позадини заводио ред, склад и лојалност бранитеља револуције. Кубанска армија (55.000 војника) није свих ових година искушења имала ниједан покушај војног пуча, нити је икада изашао на светлост дана озбиљнији дисциплински прекршај.

Под Рауловом командом кубанска армија је ратовала у Анголи и Етиопији, где је, како се тумачи, и победила. А када се распао Совјетски Савез, официри су брзометно престројени на бизнис и слати су по налогу команданта у Европу да науче технику капиталистичког менаџмента. Раул је чуварима кубанске револуције поверио острвски туризам преко предузећа „Гавиота” (галеб на шпанском). Више од шездесет посто кубанских девизних прихода долази данас из ове капиталистичке компаније коју воде комунистички војници. Рачуна се да је ова сребрнаста птица надлетела провалију у којој би се острво нашло после прекинутог финансијског дотока из Москве.

Наизглед контроверзно, Раул је увек важио за комунисту тврђе доктрине од разбарушеног Кастра иако је, како се говори, гурао економске промене у правцу тржишне привреде које нису биле по вољи и укусу Фиделовог комунизма. Бије га глас и да се сурово и бескомпромисно обрачунавао са дисидентима, али је у немирима због несташица и глади (1994) обуздао војску, изашао на бину и кратко рекао: „Пасуљ је важнији од топова.” Памти се овај слоган, јер је упркос вишеструко јачем непријатељу, предност ипак прагматички дата – пасуљу. Ко би иначе гладан могао да пуца из топова.

Неки верују да је комбинација крутог комунисте и практичног менаџера управо оно што је данас неопходно кубанском социјализму да би опстао, и да Раул у ходу спроводи неопходна подешавања по кинеском моделу. Други, пак, кажу да Кубанци неће издржати сталне оскудице, без присуства романтичног вође какав је био Фидел.

Раул је опет, како га карактеришу његови другови, војник који ради у конспирацији. Воли да са генералима испија виски, уме и да се нашали са децом, али је увек био и остао загонетан. Као што је данас енигматичан тај мали изоловани кубански брод окружен бурама сасвим другачијег света. Не може се са сигурношћу предвидети да ли ће ова јединствена барка ипак одлучити да пристане у неку од познатих оближњих лука. Или ће, као некада легендарна „Гранма”, наставити да плови револуционарним курсом, упркос струјама и вировима. Посада је под командом тихог капетана за сада мирна.