Жута трака црвене боје

Јавно обележавање миграната у Европи само је један од злокобних симбола који подсећају на нека давна и ружна времена

Азиланти смештени у Кардифу, главном граду Велса, до јуче су морали да носе црвену наруквицу од јаке пластике. То је „веома практично решење” по схватању менаџера приватне фирме задужене за смештај и исхрану придошлица. Тако је направљена да не може да се скине и да се позајми неком другом ко није регистрован, а ово обележје отвара им врата кантине у којој се хране.

Кад шетају градом, поједини пролазници им довикују да се врате својим кућама, возачи градских аутобуса им трубе. Али ако траку скинеш, више не можеш поново да је ставиш – и извисио си за будуће оброке.

„Ако хоћеш да једеш, мораш да је носиш стално”, додаје менаџер. Приватне фирме којима држава поверава посао око избеглица заинтересоване су за профит. Са мање људи обављају већи посао и тако себи обезбеђују вишак, а држави уштеду. У другом делу британског острва, на североистоку Енглеске, врата на баракама за избеглице обојена су у црвено. Зна се, црвено је знак за позорност, аларм, евакуацију. Кад кућа гори, стижу црвени ватрогасци, кад се упали црвено светло, то значи да не смеш да прелазиш улицу, кад пролазе функционери, упале се црвене ротације, кад си избеглица, мораш и ти некако да скренеш пажњу на себе, а како друкчије него црвеном бижутеријом?

Од пре неки дан, почели су да протестују и локални политичари, а министарка правде у сенци и посланица Лабуристичке странке јуче је питање црвених трака изнела и пред парламент у Лондону. Приватна фирма и даље тврди да је њихово решење са тракама најбоље. За „Клирспрингс реди хомс”, трака око ручног зглоба је „најпоузданија и најефикаснија гаранција” да ће избеглице бити нахрањене. Ипак „Чисти извори” су „отворени за све примедбе које нам помажу да поправимо мере безбедности и услугу”. Зато су одлучили да од јуче скину црвене наруквице са руку миграната и да пронађу неки други начин како би обезбедили „праведну испоруку хране”.  

С укидањем црвене траке, бар једном од многих знакова који подсећају на времена кад су Јевреји обележавани жутом Давидовом звездом дошао је крај. Откако је почела масовна сеоба миграната тих злокобних симбола је много. Виктор Орбан је у почетку предњачио у асоцијативном призивању нацизма. У Мађарској су заустављани возови, мигранти су обележавани бројевима на подлактици, одвожени су у сабирне центре, провлачили су се испод бодљикавих жица… Онолико се Европа згражавала над Будимпештом, а најновије изјаве мађарског премијера једва да је неко и прокоментарисао. Само пре неки дан Орбан се хвалио повећаним извозом: стотине километара жилет-жице коју праве тамошњи затвореници извезени су у Македонију, Словенију и Бугарску. „Најбољи мигрант је онај који неће доћи. Најбољи број је нула”, констатовао је Орбан.

Оксфордски дипломац Дејвид Камерон још прошлог лета је упозоравао како „ројеви миграната” прелазе у Европу, као да су људи муве или заразни комарци који преносе тешке болести. Његови сународници и прогресивнији медији тада су га критиковали, а данас и многи левичарски лидери употребљавају тешке изразе који не приличе људима. Таман се поједине организације за људска права или комесаријати за избеглице зграну над мерама данске владе која од азиланата одузима новац и предмете од злата, кад се испостави да исту такву праксу спроводи и Швајцарска. Онда одједном избије на видело да се од оних који су нахрањени и смештени у Баварској очекује да претходно предају на рецепцији своје драгоцености. Од избеглица се бежи као од куге. „Нећемо допустити да ми постанемо слепо црево за избеглице” рекао је јуче Томислав Карамарко, први потпредседник хрватске владе, који је ових дана окупиран припремањем списка издајника. Употреба речи је знаковита. Зна се шта се ради са слепим цревом када се оно упали.

Француски званичници су јуче замерили Европи да не чини довољно како би спречила прилив избеглица, „зато што друге земље нису биле жртве тероризма, какав се десио у Паризу 13. новембра”. У суботу је око две стотине избеглица пробило жичани обруч у француској луци Кале и улетело на трајект који преко Ламанша води у Велику Британију. То је натерало регионалног председника Нор Па де Калеа да позове војску како би се у Калеу успоставио мир и безбедност. „Не желимо трагедију у Калеу, али ћемо је имати уколико не будемо реаговали адекватно”. Одатле до пуцања – врло је мали корак.

Све ово личи на Европу из четрдесетих година прошлог века, кад су људи били бројеви или ројеви.