Нема договора ни за преговоре о Сирији

„Ово је трећа година да разговарамо о Сирији и да нисмо дошли ни до чега.”

Када ово уочи нових преговора каже изасланик УН за Сирију Стафан де Мистура, онда постаје јасно да ни од женевске рунде не треба очекивати дипломатски пробој за окончање петогодишњег сиријског рата.

Амерички државни секретар Џон Кери је, после сусрета са руским колегом Сергејом Лавровом у Цириху, Мистуром у Давосу и шефовима дипломатија Персијског залива у Ријаду, рекао да је оптимиста и да верује ће преговори чији је почетак био заказан за јуче свакако почети ове недеље, најкасније до петка 29.

Дамаск је спреман да пошаље преговараче, али је из УН саопштено да позивнице неће бити уручене док се светске силе не договоре око тога ко треба да представља опозицију. Иако се чини да је полемика око састава делегације сиријских опозиционара највећи проблем, припреме скупа су на површину избациле колекцију дубоких несагласности.

САД и Русија начелно се слажу да нема војног решења кризе, али изјава америчког потпредседника Џоа Бајдена у Истанбулу да су САД и Турска, уколико се не постигне политичко решење, спремне за војно решење сукоба са Исламском државом – уноси нову димензију.

Мимо тога, Вашингтон и Москва и даље се суштински разилазе око будућности сиријског председника Башара ел Асада. Американци захтевају да Асад буде уклоњен и да не учествује у процесу политичке транзиције, писања новог устава и слободних избора. Русија тврди да брани легитимно изабран режим, не личност.

Американци имају додатни проблем, од „умерене опозиције”, која је у старту имала сву подршку Запада у нади да ће оборити Асада, није остало готово ништа: поцепала се. Већина се, продајући оружје и опрему коју су добили од Американаца, придружила Исламској држави или Нусра фронту, сиријској филијали Ал Каиде.

Док „умерена опозиција” још једино фигурира када Русе треба оптужити да не гађају циљеве Исламске државе, већ непостојеће „умерене” Асадове противнике, Турска, Саудијска Арабија и Катар спремни су да се ослоне на радикалне групе како би се оборио режим у Дамаску – што је потврда неуспеха САД да обезбеде алтернативу екстремистима.

Оно што се и даље води под опозицијом не може да се договори око састава делегације за Женеву. Утицајна Армија ислама се, уз помоћ Ријада, наметнула као водећа снага пре свега зато што је њен приоритет рушење Асада а не уништавање Исламске државе.

Ове преговараче треба да предводи бивши генерал сиријске војске Асад ел Зуби, а у тиму исламиста налази се и Мухамед Алуш, представник Армије ислама, која, уз обилну саудијску помоћ, контролише предграђа Дамаска.

Асадова власт и Москва ову групу сматрају терористичком организацијом, а шеф иранске дипломатије тврди да десет делегата који су били на недавном скупу сиријске опозиције у Ријаду припада – Ал Каиди. У сваком случају, избор лидера једне наоружане групе за вођу преговарачког тима свакако шаље негативан сигнал у старту.

Охрабрени дипломатском подршком Француске да њихова платформа буде основ преговора, побуњеници се противе намери Русије да уведе и друге преговараче на страни опозиције. Москве је најавила да ће подржати алтернативну делегацију уколико тим састављен у Ријаду не буде измењен или уколико буде бојкотовао разговоре.

Побуњеници постављају предуслов да Русија прекине своје војне операције у Сирији сумњајући да је једини мотив интервенције подршка Асаду. Уколико то не буде испуњено – а извесно је да је такав захтев неприхватљив – одбијају чак и посредне преговоре са Дамаском и пре него што су преговори и почели, унапред су оптужиле Русију и сиријску владу за неуспех Женеве.

Због противљења Турске нема Курда, уз регуларну ирачку армију засад једине снаге од које се очекује да победи Исламску државу на терену. Запад и Москва би радо међу преговарачима опозиције видели представнике Курдске демократске уније, главне партије сиријских Курда, али Анкара сматра да су сувише блиски са Радничком партијом Курдистана, „терористичком организацијом” са којом су обновљени оружани сукоби.

У ситуацији у којој Турска фактички страхује од давања политичког легитимитета сиријским Курдима, један курдски званичник сматра да се ради о „освети” Анкаре због успешне курдске борбе против исламиста, па зато просаудијски тим за преговоре описује као „делегацију џихадиста”. Јасно је да одсуство Курда представља још један сигнал који најављује крах женевских преговора.

Нема ни Саудијске Арабије и Ирана, који је тек прошле године укључен у дипломатске активности. Мада се тиме избегава варничење два заливска ривала која подржавају супротстављене стране по Сирији, Ираку и Јемену, њихово одсуство у временима продубљеног сунитско-шиитског сукоба наговештава озбиљне мањкавости било каквог договора.

Како је раније договорено, неће доћи до директног сусрета зараћених сиријских снага, а преговори би требало да буду почетак процеса дефинисаног резолуцијом УН који предвиђа период политичке транзиције од 18 месеци.

Шансе да се то догоди више су него слабашне, што значи да треба очекивати реплику Женеве-2, неуспелих преговора у Сирији одржаних 2014. године.