Како је дошло до расцепа

Подела унутар ислама на суните и шиите настала је одмах након смрти пророка Мухамеда 632. године. Његови следбеници разишли су се око питања ко би убудуће требало да води заједницу, односно да постане халифа или имам: неко од муслимана из Меке, неко од оних из Медине који су примили муслиманске избеглице из Меке или Послаников зет и рођак, Али.

– Они су били познати као Алијина странка – ши’ат ’Али, па одатле назив шиити. Превладала је прва опција, друга је заборављена, док је трећа и даље имала своје заговорнике који су остали у мањини. Те разлике у вези с вођством ране муслиманске заједнице вероватно би биле само пролазна епизода да није било каснијих догађаја и политичке манипулације тим збивањима. Када је 680. године вођство заједнице завршило у рукама оних који у очима многих ни по чему нису били легитимни лидери, позив да неко из породице Посланика води заједницу добио је на пријемчивости – објашњава професор Ахмет Алибашић, с Факултета исламских наука у Сарајеву.

Кључне разлике између два огранка ислама, каже он, остале су мање у сфери верског права него у концепцији заједнице и њеног вођства. По сунитима, заједница одлучује о вођи – боље речено, напомиње професор Алибашић, „прихвата га, макар то био и војни диктатор”. Већина шиита сматра да ту улогу може преузети само неко од Мухамедових потомака.

– Након ишчезнућа последњег од њих, по Хомеинију, заједницу треба да води неко од шиитских верских ауторитета (вилајет ел-феких). Одговарајући на питање о томе како се десило да рани муслимани поступе другачије, неки шиити су заузели став да је већина раних муслимана заправо издала Посланика и није поступила по његовој опоруци да га наследи Али. Из тога произлази да они не могу бити преносиоци Посланикове традиције (суннета) већ су то само чланови његове породице и они који су стали уз њу. Тако су сунити и шиити завршили с једном светом књигом, али битно различитим корпусом Посланикове традиције, из које су проистекле бројне појединачне разлике. Оне углавном нису веће од разлика међу самим сунитима, али су неке врло осетљиве, као шиитско учење да шиит може прикрити свој прави идентитет (кетман) или шиитско дозвољавање такозваних привремених бракова (мут’а) – наводи професор Алибашић.

Неке разлике између сунита и шиита, иако нису теолошке, веома су емотивне, попут оне око улоге појединих личности из ране историје ислама, каква је Аиша, најмлађа супруга Посланика или други халифа Омер. Шиити их проклињу, док их сунити сматрају стубовима ране заједнице верника и најузорнијим муслиманима.

– Иако се не може порицати да су одређене разлике чисто теолошке и правне нарави, оне би без политичке манипулације остале на нивоу разлика међу самим сунитима или шиитима, односно не би постале основа за политички идентитет. Без политичких мотива да се оне нагласе, ништа од тих разлика не би само по себи довело до данашњих сукоба. У том смислу, и столетно османско-сафевијско ривалство одиграло је важну улогу у еволуцији узајамних ставова, као што и данас нека друга регионална ривалства продубљују овај расцеп – оцењује професор Алибашић.

И данас је та подела, напомиње он, веома важна у већини муслиманских заједница и узрок је великог неповерења и насиља.

– Понекад је била и важнија, на пример током фатимијског или исмаилијског хилафета у Египту од 909 до 1171. године. Но, било је и обратних ситуација. Јеменом је до 1962. године владала умерена шиитска, тачније, зејдијска династија и то није генерисало велике проблеме – каже професор Алибашић.