Колибрићи и њихови чувари

Јутро је, кажу, мудрије од вечери.

Једна епизода сатирично-хумористичке емисије („Вече с Иваном Ивановићем”) у којој глуме и деца узбуркала је, чак потресла, српску политичку сцену толико снажно да ни тријумф „српских” ватерполиста и њихов свечани дочек и пријем на највишем нивоу није деловао довољно седативно. (Објашњење за наводнике уз придев српски биће при крају текста.)

Поменуту емисију нисам гледао директно, већ „репризно”, кроз реакције политичара, политичких аналитичара, омбусмана и, наравно, навијача и обожавалаца лика и дела премијера Александра Вучића, које су биле истоветне у осуди „злоупотребе деце у политичке сврхе”, захтеву да се аутор емисије извини и прекору удружењима новинара што се „нису изјаснила”. У поменутим приказима емисије дечја лица су била прикривена, чули су се само њихови гласови, истина, јасни, елоквентни, и скоро јединствени – у негативним политичким ставовима према актуелној власти и премијеру. Да није било осуде поменутих душебрижника, био бих уверен да деца глуме, а „своје” политичке ставове су донела од куће, из школе (ах, то породично и школско не/васпитање!) или их је, вероватно, писао аутор емисије.

Деца имају право да буду и глумци, да играју улоге по мери писаца и редитеља, да буду „(зло)употребљена” не само у сврху уметности него и хумора и сатире. Да није тако, не би било ни дечјих позоришта и представа, хорова, дечјих радио и ТВ емисија, ликовних изложби дечјих радова, дакле ни карикатура. („Дечја машта смишља свашта”, каже познати дечји песник.) Да ли су дечје приче у поменутој емисији плод њихове „маште” или је то „пјесма из главе цијела народа”, како би рекао Његош? Биће да је ово друго. Зашто се критичари „злоупотребе деце у политичке сврхе” нису бавили садржајем дечјих одговора него тобоже бригом за њихове душе, а заправо бригом за спокој и миран сан актуелне и будуће (нове/старе) власти пред предстојеће изборе?

Деца су, с моралног становишта, увек невина. Многе то не спречава да их злоупотребљавају, чак ни њихове разведене родитеље (алиментације, дечји додаци, бодовне стамбене комисије – у време социјализма).

 Овим поводом, по моделу критичара злоупотребе деце у политичке сврхе, можемо се питати: да ли су недавно, 18. јануара, на свечаној академији у „Сава центру”, поводом стогодишњице Мојковачке битке (поздравни говори, беседе, документарни и играни филм, хорови, рецитације, гусле, балетске тачке…) „злоупотребљена” деца – реномирани дечји хор „Колибри” несумњиво једна од веома значајних „институција” и тековина српске културе, који је познатом српском патриотском песмом завршио ову свечаност. Вероватно редитељ ове манифестације није могао претпоставити да би се, са становишта наведене бриге о деци, наступ „Колибрија” после „надахнуте” беседе његовог преосвештенства митрополита, епископа црногорско-скендеријског и владике СПЦ Амфилохија Радовића, могао окарактерисати као режирани шлаг или мелем на његов, рекао бих, отровни говор, дакле као „злоупотреба деце” (далеко било!). Наиме, преосвећени је добио и добијао током своје беседе свеопшти аплауз многобројне публике, дужи и јачи од свих учесника приредбе заједно, од најаве до последње речи, а нарочито кад је саопштио своје велико научно откриће да је „та накарадна творевина (независна Црна Гора и њена нација – Ђ. У.) зачета у Брозовом Јајцу”.

Дакле, дечји хор „Колибри” патриотском песмом „ублажио” је бројне горке речи из опширне беседе преосвећеног владике Амфилохија. Без њихове злоупотребе!

Живи били, здрави и весели колибрићи и „Колибри”!

П. С. Што се тиче наводника уз придев српски на почетку текста, повод је следећи. Након финалне ватерполо утакмице Србија – Црна Гора, мој пријатељ, „велики Србин” из Паланке чији су се преци, по његовом сведочењу, доселили из Црне Горе у Шумадију пре око 150 година, знајући за моје национално опредељење, послао ми је следећи имејл: „После ватерполо утакмице ватерполисти ЦГ су пали на допинг-контроли. Разлог – много српске крви у њиховим венама.”

Признајем, ово иде наруку преосвећеном владици Амфилохију!          

Социолог и новинар у пензији