И Ајхман тражио помиловање

Ако жеља за избегавањем казне разоткрива одсуство покајања, Адолф Ајхман, нацистички официр одговоран за организацију масовних депортација Јевреја у концентрационе логоре, није осећао одговорност за своје злочине ни два дана пред погубљење, 29. маја 1962. године. Тада је ондашњем председнику Израела Јицхаку бен Цвију упутио руком писану молбу за помиловање, која је објављена јуче, на међународни Дан сећања на холокауст.

За Ајхманово писмо се знало, али је у председничкој архиви нађено тек недавно, када су се документа извлачила ради скенирања за дигитално архивирање. Данашњи председник Израела Рувен Ривлин каже како се нада да ће писмо бити увршћено у меморијални центар холокауста „Јад Вашем”, где ће сви моћи да га виде.

И текст молбе наводи на закључак да се Ајхман до последњег тренутка није осећао одговорним за своју улогу у страховитом страдању Јевреја током Другог светског рата или, пак, да је наставио да се чврсто држи одбране с којом је ступио пред суд у Јерусалиму.

                             Адолф Ајхман снимљен у време Холокауста (Фото Википедија)...

„Потребно је разграничити одговорне вође и људе попут мене, принуђене да служе као пуки инструменти у рукама вођа”, цитат је из писма који је медијима проследила Ривлинова канцеларија. „Ја нисам био одговорни вођа и као такав се не осећам кривим. Не могу признати одлуку суда као праведну и молим вас, часни господине председниче, да искористите своје право да услишите помиловање и наредите да се смртна казна не спроведе.”

Ајхманово доживљавање себе као пуког инструмента, на којем нема одговорности за погром јер је само следио наређења претпостављених, за многе је током суђења била скандалозније него да је усред Израела пркосно клицао нацистичке пароле. Доследно таквом ставу, и његове напоре да осмисли што бољу логистику за транспорт Јевреја у логоре требало је ваљда схватити само као похвалну ревност чиновника, макар он радио у нацистичкој „индустрији смрти”. Политички филозоф Хана Арент нашла је у томе упориште за своју тезу о томе колико и зло може бити банално.

Ајхманови почеци несумњиво су били крајње тривијални. Некадашњи лош ђак и путујући трговац, каријеру је направио тек када се учланио у Националсоцијалистичку партију Немачке. Пре почетка Другог светског рата био је задужен за „потпомагање” Јеврејима да напусте земљу, па је тада, тражећи места где би се они могли послати, први пут дошао и у данашњи Израел. Током рата је добио Гвоздени крст за своје „заслуге за домовину”, захваљујући којима су мучени и убијени многи од шест милиона Јевреја, колико их је укупно страдало током рата. У својој чиновничкој ефикасности није био милосрдан ни колико да им омогући подношљиве услове макар током пребацивања у гета и концентрационе логоре: такве олакшице би, наиме, само успоравале процес и трошиле ресурсе потребне за ратне операције.

                                             ... и на суђењу у Израелу (Фото Википедија)

Можда је на лични чиновнички досије био и поносан, али не и толико несвестан своје одговорности да се не би пред краја рата постарао да се спале документа која су по њега била инкриминишућа. Неколико година се крио под лажним именима, док није успео да добије дозволу за емиграцију у Аргентину. Тамо је нешто касније стигла и његова породица, док се он запослио у фабрици „Мерцедес Бенц”, где је радио и 1960. године, када су га оперативци Мосада ухватили и тајно пребацили у Израел.

Осуђен је за злочине против човечности, ратне злочине и злочине против јеврејског народа. Погубљен је вешањем и једина је особа над којом је од свог оснивања Израел спровео егзекуцију.