Објашњења уздрмала статику „златног балкона”

Осам моћних дорских стубова који носе „златни балкон” Старог двора „устукнуло” је, изгледа, пред налетом шесторице младих математичара овенчаних олимпијским медаљама. У то су покушали да нас убеде градски челници правдајући се зашто су у последњем тренутку повукли позив награђеним генијалцима да се придруже ватерполистима како би и њихов тријумф знања био јавно прослављен.

Али, ни после пет дана јавност није сазнала ко је проценио да балкон здања из 19. века чији је творац архитекта Александар Бугарски није безбедан и шта се под тиме конкретно подразумевало. Тишина из Градске управе сигнал је да несувисло објашњење прикрива нечију грешку.

Ни архитекте нису расположене да под именом и презименом коментаришу, како кажу, „такву бесмислицу”. Сложни су у оцени да је „апсурдно да шест ученика Математичке гимназије није могло да стане на балкон чија је статика апсолутно стабилна”. Тим пре што је он од бетона подигнут после Другог светског рата јер је двор оштећен у немачком бомбардовању.

– Стари двор има дрвене таванице које су постављене крајем 19. века и у два наврата су рушене и мењане. Зато када тролејбуси пролазе Улицом краља Милана осете се вибрације, али то је безопасно – истиче Бранко Бојовић, архитекта.

Да је на било који начин угрожена стабилност двора, то би било доведено у ред у последњој обнови између 2003. и 2006. године. Према подацима Градског завода за заштиту споменика културе, тада је сређена фасада према Улици краља Милана.

– Немамо сазнања да су тада извођени било какви статички радови на тераси изнад главног улаза – кажу у Заводу који издаје услове и сагласност за сваку интервенцију на објекту – споменику културе од 1983. године.

На репрезентативном двору краља Милана Обреновића подигнутом између 1881. и 1884. године на месту мочваре у којој су се ловиле патке, већ двадесетак година смењују се кошаркаши, ватерполисти, одбојкаши, атлетичари, тенисери, пливачи... Безбедност овог здања никад није довођенa у питање.

А реконструкција је и раније било. Прва, 38 година после изградње јер је у Великом рату грађевина оштећена. Следећа, после Другог светског рата у којем је двор био делимично срушен, поверена је архитектама Драгиши Брашовану, Милану Минићу и Александру Ђорђевићу. Тада је фасада према Булевару краља Александра попримила данашњи изглед.

--------------------------------------------------------------

Комплекс какав Београд није видео

Стари двор пројектован је да превазиђе све изграђене објекте у Београду и требало је да буде само једно крило великог комплекса чији је централни део, намењен приватним краљевим одајама, окренут према Улици Краља Милана. Здање има приближно квадратну основу 40 пута 40 метара. Њено решење је класично, са централним унутрашњим застакљеним холом у коме су некада били стаклена башта и накнадно наручене, богато обрађене храстове степенице, које су водиле на први спрат (пројектовао их је архитекта Јован Илкић, аутор хотела „Москва”). Оне су уништене у Првом светском рату. Око централног простора са стубовима и галеријама налазиле су се просторије међу којима и велика дворана за пријеме и балове и трпезарија. На спрату се налазила и библиотека са више од десет хиљада књига и дворска капела. Целокупна унутрашња опрема двора наручивана је углавном из Беча, а о њој се бринула комисија – архитекте Јован Илкић, Александар Бугарски, професор Велике школе Михаило Валтровић и сликар Доменико д’ Андреа.

--------------------------------------------------------------

Обреновићи убијени у Старом конаку

Уврежено је мишљење да су последње Обреновиће, краља Александра и краљицу Драгу, завереници 1903. бацили са балкона на коме су девет деценија касније први пут дочекани кошаркаши. Истина је другачија. Стари двор имао је више објеката. На месту где се  данас налази фонтана у Пионирском парку била је такозвана Симића кућа (Стари конак) који је колонадом био повезан са зградом у којој је сада Скупштина града. У тајним одајама Симићеве куће убијени су Александар Обреновић и Драга Машин. Њихова тела бачена су са прозора на травњак ближе данашњој Улици краља Милана.

Симићева кућа срушена je 1904. године.