Цена суђења у неразумном року

У правосудном систему Србије на решавање чекају хиљаде предмета старих по десет, двадесет, па и тридесет година! На овакво стање у правосуђу уследио је неочекиван одговор државе: с првим даном ове године ступио је на снагу Закон о заштити суђења у разумном року, по којем грађани стичу право на накнаду неимовинске штете од државе у износу од 300 до 3.000 евра, наравно aко претходно докажу да њихови судски случајеви нису решени у разумном року! Дакле, грађани ће поново морати у судове да доказују оно што годинама знају!

У уводним одредбама наводи се да је сврха закона да пружи судску заштиту права на суђење у разумном року и тиме „предупреди настајање повреда права на суђење у разумном року”. Међутим, тешко је поверовати да ће пружање судске заштите права, које је већ признато у пракси Европског суда за људска права и уставних судова, учинити правосудни систем ефикаснијим. Биће да се законодавац руководио политичким циљевима, а пре свега намером да увери бриселску бирократију да ради на испуњавању приступних услова (независно, професионално и ефикасно правосуђе). Људима који се разумeју у функционисање правосуђа интервенција законодавца личи на гашење пожара бензином.

Иоле озбиљна анализа, на којој би се морале заснивати правосудне политике, показала би да овакав пут ка ефикаснијем правосуђу води у слепу улицу из које нема повратка. Наиме, ако у Србији има, примера ради, сто хиљада такозваних старих предмета на које ће се моћи основано применити поменути Закон, онда је то још сто хиљада нових тужби и судских предмета који ће „затрпати” ионако неефикасан систем, са изгледом да и они постану једног дана „стари предмети”! Очигледно је да правосуђе то не може учинити ефикаснијим. Напротив, додатно ће га затрпати, а државни буџет олакшати за позамашне износе.

Босна и Херцеговина на свом десетогодишњем реформском путу, под потпуном контролом међународне заједнице и донаторском подршком странаца, није успела да реши проблем неефикасности правосуђа и суђења у разумном року. Силни пројекти, у којима су рађене озбиљне анализе стања и на које су потрошени милиони евра, нису донели очекиване резултате: број нерешених предмета расте из године у годину. Објашњење је једноставно: у реформу се ушло без свеобухватне анализе стања и без осмишљене, синхронизоване и дугорочне реформе свих сегмената правосудног система. Данас је правосуђе у БиХ на удару жестоких критика извршне и законодавне власти, медија, невладиних организација, па и Европске комисије. У последње време све чешће се прича о неопходности нове реформе.

Неефикасност правосудног система је најозбиљнији проблем у свим државама региона. За утеху, ни најстабилније европске демократије нису успеле да га до краја реше. Чак се и Европски суд за људска права нашао пред проблемом властите ефикасности и решава га тако што бира предмете које ће решавати.

Очигледно је да нема брзог и лаког решења. Али ниједно решење неће дати резултате ако не буде засновано на озбиљној анализи узрока и на свеобухватним мерама за решавање. Први корак у том правцу требало би да буду радикалне измене процесних закона којима ће се поступак учинити ефикасним и онемогућити процесне злоупотребе. И странке у судским поступцима често су, из различитих разлога, мотивисане да одуговлаче поступак. За једну од странака, посебно у привредним споровима, дугогодишње суђење може да буде добра „инвестиција”. Судија мора имати ефикасне механизме да то спречи. Такође, укидање првостепених судских одлука је озбиљан системски проблем јер се у суштини своди на ново суђење пред првостепеним судом, што подразумева нову жалбу. То је несхватљиво учешће суда у одуговлачењу поступка и додатни трошак и за државу и за странке. Поступак пред жалбеним судом морао би се завршити коначном одлуком, а не враћањем предмета судији с подучавањем шта треба да уради.

Без радикалних реформи процесних закона све реформе у правосуђу биће, дакле, неразумне колико и суђења у неразумном року!

Судија Суда БиХ, први председник Високог судског и тужилачког савета БиХ