Cena suđenja u nerazumnom roku

U pravosudnom sistemu Srbije na rešavanje čekaju hiljade predmeta starih po deset, dvadeset, pa i trideset godina! Na ovakvo stanje u pravosuđu usledio je neočekivan odgovor države: s prvim danom ove godine stupio je na snagu Zakon o zaštiti suđenja u razumnom roku, po kojem građani stiču pravo na naknadu neimovinske štete od države u iznosu od 300 do 3.000 evra, naravno ako prethodno dokažu da njihovi sudski slučajevi nisu rešeni u razumnom roku! Dakle, građani će ponovo morati u sudove da dokazuju ono što godinama znaju!

U uvodnim odredbama navodi se da je svrha zakona da pruži sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i time „predupredi nastajanje povreda prava na suđenje u razumnom roku”. Međutim, teško je poverovati da će pružanje sudske zaštite prava, koje je već priznato u praksi Evropskog suda za ljudska prava i ustavnih sudova, učiniti pravosudni sistem efikasnijim. Biće da se zakonodavac rukovodio političkim ciljevima, a pre svega namerom da uveri briselsku birokratiju da radi na ispunjavanju pristupnih uslova (nezavisno, profesionalno i efikasno pravosuđe). Ljudima koji se razumeju u funkcionisanje pravosuđa intervencija zakonodavca liči na gašenje požara benzinom.

Iole ozbiljna analiza, na kojoj bi se morale zasnivati pravosudne politike, pokazala bi da ovakav put ka efikasnijem pravosuđu vodi u slepu ulicu iz koje nema povratka. Naime, ako u Srbiji ima, primera radi, sto hiljada takozvanih starih predmeta na koje će se moći osnovano primeniti pomenuti Zakon, onda je to još sto hiljada novih tužbi i sudskih predmeta koji će „zatrpati” ionako neefikasan sistem, sa izgledom da i oni postanu jednog dana „stari predmeti”! Očigledno je da pravosuđe to ne može učiniti efikasnijim. Naprotiv, dodatno će ga zatrpati, a državni budžet olakšati za pozamašne iznose.

Bosna i Hercegovina na svom desetogodišnjem reformskom putu, pod potpunom kontrolom međunarodne zajednice i donatorskom podrškom stranaca, nije uspela da reši problem neefikasnosti pravosuđa i suđenja u razumnom roku. Silni projekti, u kojima su rađene ozbiljne analize stanja i na koje su potrošeni milioni evra, nisu doneli očekivane rezultate: broj nerešenih predmeta raste iz godine u godinu. Objašnjenje je jednostavno: u reformu se ušlo bez sveobuhvatne analize stanja i bez osmišljene, sinhronizovane i dugoročne reforme svih segmenata pravosudnog sistema. Danas je pravosuđe u BiH na udaru žestokih kritika izvršne i zakonodavne vlasti, medija, nevladinih organizacija, pa i Evropske komisije. U poslednje vreme sve češće se priča o neophodnosti nove reforme.

Neefikasnost pravosudnog sistema je najozbiljniji problem u svim državama regiona. Za utehu, ni najstabilnije evropske demokratije nisu uspele da ga do kraja reše. Čak se i Evropski sud za ljudska prava našao pred problemom vlastite efikasnosti i rešava ga tako što bira predmete koje će rešavati.

Očigledno je da nema brzog i lakog rešenja. Ali nijedno rešenje neće dati rezultate ako ne bude zasnovano na ozbiljnoj analizi uzroka i na sveobuhvatnim merama za rešavanje. Prvi korak u tom pravcu trebalo bi da budu radikalne izmene procesnih zakona kojima će se postupak učiniti efikasnim i onemogućiti procesne zloupotrebe. I stranke u sudskim postupcima često su, iz različitih razloga, motivisane da odugovlače postupak. Za jednu od stranaka, posebno u privrednim sporovima, dugogodišnje suđenje može da bude dobra „investicija”. Sudija mora imati efikasne mehanizme da to spreči. Takođe, ukidanje prvostepenih sudskih odluka je ozbiljan sistemski problem jer se u suštini svodi na novo suđenje pred prvostepenim sudom, što podrazumeva novu žalbu. To je neshvatljivo učešće suda u odugovlačenju postupka i dodatni trošak i za državu i za stranke. Postupak pred žalbenim sudom morao bi se završiti konačnom odlukom, a ne vraćanjem predmeta sudiji s podučavanjem šta treba da uradi.

Bez radikalnih reformi procesnih zakona sve reforme u pravosuđu biće, dakle, nerazumne koliko i suđenja u nerazumnom roku!

Sudija Suda BiH, prvi predsednik Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH