Довиђења, Мајкл!

На митском брду Србије, које се у овдашњој друштвено-политичкој географији сматра највишим врхом света, тек за који метар вишим од Монт Евереста, и Мајкл Кирби је био осуђен да дели судбину свих америчких амбасадора, смештених под златним крлеткама. Дакако, ни у америчкој тврђави на Дедињу, ни у подножју, овде му није претила опасност од које би могле да стрепе његове колеге док трају пијачни дани у Багдаду. Али, ако је био савршено безбедан у земаљској Србији, на небесима и у провладиној таблоидној штампи и телевизији, попут „Информера” и „Пинка”, за Мајкла је било прилично густо, јер је представљан као опаки тип из Ленглија који руши Вучића.

Шта је помислио Мајкл када је одиграо свој последњи београдски валцер и спаковао личне ствари у сандуке који ће путовати дипломатском поштом преко Атлантика? Да ли је дан када се заклео као амерички амбасадор у Србији за њега био срећан или баксузан? Да ли ће месеци пензије заменити године субверзије? Или ће се за годину дана Мајкл Кирби ипак вратити у Србију, кад испоштује правило да једну годину остане изван земље у којој је завршио службу, овог пута пресвучен у корпорацијског саветника? Можда ће пронаћи посао код Миодрага Костића Колета, кога је толико хвалио да су нежне речи о краљу шећера као могућем премијеру стигле и до Вучића? Али, чудни су путеви амбасадорски.

Кад смо читали штуре податке о Мајклу Кирбију из јавних извора, пре него што је стигао као замена Мери Ворлик, као што сада нагађамо, читајући једнако штуре детаље из биографије његовог наследника Кајла Р. Скота – ко је, заиста тај тип – заиста се питам да ли сам се предозирао теоријама завере или је ствар сасвим једноставна. Да ли су за балканску шпијунску метрополу потребни играчи који стварају државне ударе, инвазије или бомбардовање, или само материјал за нови филм Оливера Стоуна? Можда је ствар далеко баналнија. Можда Срби имају превисоко мишљење о себи, те зато постајемо идеално поднебље за лукративне бизнисе свакога од бивших и драгих америчких амбасадора. И јесмо ли у праву кад их сматрамо неком врстом својих очева, добрих или злих, на свој начин? Јер, у посттитовско доба, они су нас правили!

Вилијем Бил Монтгомери, рецимо, одавно је заборавио да постоји Америка, те је у новој домовини, коју је лишио Слобе, и у чијем је мандату убијен Ђинђић, некадашња зелена беретка из вијетнамске џунгле започела бизнис са Градимиром Налићем, некадашњим поверљивим човеком Војислава Коштунице, и Гораном Матићем, спикером Мире Марковић, који се после 5. октобра, волшебно, као у игри сенки, успешно спајтао, а нарочито сликао, с многим Америма.

Накнадни послови америчких амбасадора откривају, заправо, какав су карактер и које јатаке имали док су службовали за Стејт департмент. Монти је, паралелно с бизнисом, постао и врхунски политички консултант, американизујући и дешешељизујући радикале, као саветник Томислава Николића и касније Александра Вучића. Али, ако Монтија одавно прихватамо као свог драгог Монтгомеровића, Камерон Мантер готово да се непримећен вратио, после београдске мисије током које је кључно утицао на формирање проевропске владе Тадић-Дачић, уз тајкуне Мирослава Мишковића и Драгана Симпо Томића у клубу „Привредник”. Током свог мандата, учинио је неколико круцијалних ствари. Тајкуне је укључио на програм испирања биографија, Ивицу је легализовао у политичара далеко пожељнијег од Чеде, а могућност формирања коалиције ДСС-СРС-СПС ставио је у одељак за бајке из страшне шуме.

Међутим, кад се Камерон после важних мисија у Ираку и Пакистану готово невидљив вратио у Београд 2013. године, потражио је неке друге људе. Постао је саветник борда директора највећег балканског кабловског оператера СББ, који се већ тада спремао да у своју понуду укључи програм телевизије Н1. Та телевизија, иако у настајању, и тада је најављивана као информативна коњица која треба да убеди Србе, а нарочито Вучића, да није препоручљиво да се превише зближава с Кремљом, а нарочито не с типовима попут прљавог Харија руске политике Дмитрија Рогозина.

Мантер се лако уклапао у тај сценарио, јер Амери немају времена да праве театар с много сложених ликова како би замаскирали своје планове. Иначе, улогу шефа Глобалног института америчке инвестиционе компаније ККР, која је купила већински део СББ-а, не би дали бившем газди ЦИА Дејвиду Петреусу. Какви смо ми различити светови! Хајде да само замислимо како је нови власник „Пинка” Јовица Станишић, а Френки уредник забавног програма.

Отуда је Мајкл Кирби, у једном од својих опроштајних интервјуа у „Данасу”, констатовао како су Срби – цареви! Заправо је признао да ће отићи као човек свестан да су се по данашњим српским земљама рађали некадашњи римски императори. Тешко је очекивати да ће то сазнање променити глобалну политику империје – да са Србима треба поступати као с варварима.

Стејт департмент је, с Мајклом Кирбијем, добио још једног дипломату у програму размене „старо за ново” који је помислио да је много већи фрајер од својих претходника, да је баш он тај који ће коначно победити непослушни Београд, извући му уши и послати га у ћошак. Али, попут бивших, Мајкл је ипак схватио да ово није вртић, већ „сиви дом”, ексклузивна и истовремено мрачна локација, око које је неколико јунака из енциклопедије, у рубрици цареви, сломило зубе.

Непосредно пред одлазак, кад је Вучић почео да размишља о евентуалном руском оружју за српску војску, телевизија Н1 је изненада почела да открива мане премијера и његове егзотичне екипе, а том сазнању придружио се преобраћени таблоид „Курир”, као лучоноша слободног новинарства, те је то ново и неприродно савезништво, међу премијеровим медијским савезницима оцењено као – државни удар. Тешко је, наиме, спојити идеале балканске филијале Си-Ен-Ена и моралне принципе фамилије Родић, српских Мардока из Рипња. Али и Американци сносе делић те кривице. И Мери Ворлик у време демократа и Кирби у време када се Родић јуниор хвалио да припада изборном штабу СНС-а, посетом тој редакцији, дали су заједно својеврсни легитимитет новој медијској и породичној лози узгајаној крај Београда.

Но, када је Вучићева медијска артиљерија лоцирала Кирбија као шефа државног удара из сенке, Кирби је неуобичајено хитно, електронском поштом, сазвао брифинг за све уреднике политичких рубрика београдских медија, како би их обавестио да је лично пренео премијеру да не руши његову владу. Тај манир је постао новина у опхођењу америчких амбасадора. У стара времена, владар Срба био би демолиран у тишини, а тек онда би амбасадор организовао циничну осветничку свечану церемонију Дана независности, на којој се, на пажљиво негованој трави Ужичке 44, у дугачком реду, презнојава преживела српска елита. И неки од њих који можда сањају да носе топузе, на крају интонирања америчке химне, заврше с тортом у рукама!

Уочи свог одласка Мајкл Кирби је подржао расписивање ванредних избора и пожелео Србији јаку владу, што је препознато као тиха америчка подршка Вучићу и трасирање пута екселенцији Скоту, који треба да се усели у америчке дворе на Дедињу. Скот се описује као експерт за Русију, дипломата највишег ранга и љубитељ уметности, а нарочито правца који се назива – обојене револуције!

И Скотова мисија биће само део америчке политике, не само према Србији, већ према Европи и Русији. Постоје многи разлози зашто се Обамина ера перципира као америчка равнодушност према Континенту. И то не само због чињенице да је биста Винстона Черчила уклоњена из Овалног кабинета још 2009. године.

Да ли су Азија и Пацифик заменили Европу и Атлантик на Обамином радару? И да ли се деценија која је остављена Европи да покаже да је способна да прође пубертет без последица, као што видимо, показала проћерданом?

Вероватно је да су Американци и желели тај доказ, да је Европи потребан старатељ. И ко је идеалнији да у показној вежби буде колатерална штета, ако не ми и наше комшије, муслимани и Албанци? Некако смо по правилу прихватали лошије америчке, уместо европских мировних планова, те смо постали део експеримента дисциплиновања Европе и сопствене кастрације.

Онај српски лидер коме се учини да тај експеримент није приведен крају и да му се панталоне тешко закопчавају, те да притом и сетније него што је потребно, као кад се чита Чехов, гледа ка Русији, биће под нарочитим америчким скенером. О томе ће сигурно мислити Александар Вучић, кад буде примао акредитиве Кајла Р. Скота.