Doviđenja, Majkl!

Na mitskom brdu Srbije, koje se u ovdašnjoj društveno-političkoj geografiji smatra najvišim vrhom sveta, tek za koji metar višim od Mont Everesta, i Majkl Kirbi je bio osuđen da deli sudbinu svih američkih ambasadora, smeštenih pod zlatnim krletkama. Dakako, ni u američkoj tvrđavi na Dedinju, ni u podnožju, ovde mu nije pretila opasnost od koje bi mogle da strepe njegove kolege dok traju pijačni dani u Bagdadu. Ali, ako je bio savršeno bezbedan u zemaljskoj Srbiji, na nebesima i u provladinoj tabloidnoj štampi i televiziji, poput „Informera” i „Pinka”, za Majkla je bilo prilično gusto, jer je predstavljan kao opaki tip iz Lenglija koji ruši Vučića.

Šta je pomislio Majkl kada je odigrao svoj poslednji beogradski valcer i spakovao lične stvari u sanduke koji će putovati diplomatskom poštom preko Atlantika? Da li je dan kada se zakleo kao američki ambasador u Srbiji za njega bio srećan ili baksuzan? Da li će meseci penzije zameniti godine subverzije? Ili će se za godinu dana Majkl Kirbi ipak vratiti u Srbiju, kad ispoštuje pravilo da jednu godinu ostane izvan zemlje u kojoj je završio službu, ovog puta presvučen u korporacijskog savetnika? Možda će pronaći posao kod Miodraga Kostića Koleta, koga je toliko hvalio da su nežne reči o kralju šećera kao mogućem premijeru stigle i do Vučića? Ali, čudni su putevi ambasadorski.

Kad smo čitali šture podatke o Majklu Kirbiju iz javnih izvora, pre nego što je stigao kao zamena Meri Vorlik, kao što sada nagađamo, čitajući jednako šture detalje iz biografije njegovog naslednika Kajla R. Skota – ko je, zaista taj tip – zaista se pitam da li sam se predozirao teorijama zavere ili je stvar sasvim jednostavna. Da li su za balkansku špijunsku metropolu potrebni igrači koji stvaraju državne udare, invazije ili bombardovanje, ili samo materijal za novi film Olivera Stouna? Možda je stvar daleko banalnija. Možda Srbi imaju previsoko mišljenje o sebi, te zato postajemo idealno podneblje za lukrativne biznise svakoga od bivših i dragih američkih ambasadora. I jesmo li u pravu kad ih smatramo nekom vrstom svojih očeva, dobrih ili zlih, na svoj način? Jer, u posttitovsko doba, oni su nas pravili!

Vilijem Bil Montgomeri, recimo, odavno je zaboravio da postoji Amerika, te je u novoj domovini, koju je lišio Slobe, i u čijem je mandatu ubijen Đinđić, nekadašnja zelena beretka iz vijetnamske džungle započela biznis sa Gradimirom Nalićem, nekadašnjim poverljivim čovekom Vojislava Koštunice, i Goranom Matićem, spikerom Mire Marković, koji se posle 5. oktobra, volšebno, kao u igri senki, uspešno spajtao, a naročito slikao, s mnogim Amerima.

Naknadni poslovi američkih ambasadora otkrivaju, zapravo, kakav su karakter i koje jatake imali dok su službovali za Stejt department. Monti je, paralelno s biznisom, postao i vrhunski politički konsultant, amerikanizujući i dešešeljizujući radikale, kao savetnik Tomislava Nikolića i kasnije Aleksandra Vučića. Ali, ako Montija odavno prihvatamo kao svog dragog Montgomerovića, Kameron Manter gotovo da se neprimećen vratio, posle beogradske misije tokom koje je ključno uticao na formiranje proevropske vlade Tadić-Dačić, uz tajkune Miroslava Miškovića i Dragana Simpo Tomića u klubu „Privrednik”. Tokom svog mandata, učinio je nekoliko krucijalnih stvari. Tajkune je uključio na program ispiranja biografija, Ivicu je legalizovao u političara daleko poželjnijeg od Čede, a mogućnost formiranja koalicije DSS-SRS-SPS stavio je u odeljak za bajke iz strašne šume.

Međutim, kad se Kameron posle važnih misija u Iraku i Pakistanu gotovo nevidljiv vratio u Beograd 2013. godine, potražio je neke druge ljude. Postao je savetnik borda direktora najvećeg balkanskog kablovskog operatera SBB, koji se već tada spremao da u svoju ponudu uključi program televizije N1. Ta televizija, iako u nastajanju, i tada je najavljivana kao informativna konjica koja treba da ubedi Srbe, a naročito Vučića, da nije preporučljivo da se previše zbližava s Kremljom, a naročito ne s tipovima poput prljavog Harija ruske politike Dmitrija Rogozina.

Manter se lako uklapao u taj scenario, jer Ameri nemaju vremena da prave teatar s mnogo složenih likova kako bi zamaskirali svoje planove. Inače, ulogu šefa Globalnog instituta američke investicione kompanije KKR, koja je kupila većinski deo SBB-a, ne bi dali bivšem gazdi CIA Dejvidu Petreusu. Kakvi smo mi različiti svetovi! Hajde da samo zamislimo kako je novi vlasnik „Pinka” Jovica Stanišić, a Frenki urednik zabavnog programa.

Otuda je Majkl Kirbi, u jednom od svojih oproštajnih intervjua u „Danasu”, konstatovao kako su Srbi – carevi! Zapravo je priznao da će otići kao čovek svestan da su se po današnjim srpskim zemljama rađali nekadašnji rimski imperatori. Teško je očekivati da će to saznanje promeniti globalnu politiku imperije – da sa Srbima treba postupati kao s varvarima.

Stejt department je, s Majklom Kirbijem, dobio još jednog diplomatu u programu razmene „staro za novo” koji je pomislio da je mnogo veći frajer od svojih prethodnika, da je baš on taj koji će konačno pobediti neposlušni Beograd, izvući mu uši i poslati ga u ćošak. Ali, poput bivših, Majkl je ipak shvatio da ovo nije vrtić, već „sivi dom”, ekskluzivna i istovremeno mračna lokacija, oko koje je nekoliko junaka iz enciklopedije, u rubrici carevi, slomilo zube.

Neposredno pred odlazak, kad je Vučić počeo da razmišlja o eventualnom ruskom oružju za srpsku vojsku, televizija N1 je iznenada počela da otkriva mane premijera i njegove egzotične ekipe, a tom saznanju pridružio se preobraćeni tabloid „Kurir”, kao lučonoša slobodnog novinarstva, te je to novo i neprirodno savezništvo, među premijerovim medijskim saveznicima ocenjeno kao – državni udar. Teško je, naime, spojiti ideale balkanske filijale Si-En-Ena i moralne principe familije Rodić, srpskih Mardoka iz Ripnja. Ali i Amerikanci snose delić te krivice. I Meri Vorlik u vreme demokrata i Kirbi u vreme kada se Rodić junior hvalio da pripada izbornom štabu SNS-a, posetom toj redakciji, dali su zajedno svojevrsni legitimitet novoj medijskoj i porodičnoj lozi uzgajanoj kraj Beograda.

No, kada je Vučićeva medijska artiljerija locirala Kirbija kao šefa državnog udara iz senke, Kirbi je neuobičajeno hitno, elektronskom poštom, sazvao brifing za sve urednike političkih rubrika beogradskih medija, kako bi ih obavestio da je lično preneo premijeru da ne ruši njegovu vladu. Taj manir je postao novina u ophođenju američkih ambasadora. U stara vremena, vladar Srba bio bi demoliran u tišini, a tek onda bi ambasador organizovao ciničnu osvetničku svečanu ceremoniju Dana nezavisnosti, na kojoj se, na pažljivo negovanoj travi Užičke 44, u dugačkom redu, preznojava preživela srpska elita. I neki od njih koji možda sanjaju da nose topuze, na kraju intoniranja američke himne, završe s tortom u rukama!

Uoči svog odlaska Majkl Kirbi je podržao raspisivanje vanrednih izbora i poželeo Srbiji jaku vladu, što je prepoznato kao tiha američka podrška Vučiću i trasiranje puta ekselenciji Skotu, koji treba da se useli u američke dvore na Dedinju. Skot se opisuje kao ekspert za Rusiju, diplomata najvišeg ranga i ljubitelj umetnosti, a naročito pravca koji se naziva – obojene revolucije!

I Skotova misija biće samo deo američke politike, ne samo prema Srbiji, već prema Evropi i Rusiji. Postoje mnogi razlozi zašto se Obamina era percipira kao američka ravnodušnost prema Kontinentu. I to ne samo zbog činjenice da je bista Vinstona Čerčila uklonjena iz Ovalnog kabineta još 2009. godine.

Da li su Azija i Pacifik zamenili Evropu i Atlantik na Obaminom radaru? I da li se decenija koja je ostavljena Evropi da pokaže da je sposobna da prođe pubertet bez posledica, kao što vidimo, pokazala proćerdanom?

Verovatno je da su Amerikanci i želeli taj dokaz, da je Evropi potreban staratelj. I ko je idealniji da u pokaznoj vežbi bude kolateralna šteta, ako ne mi i naše komšije, muslimani i Albanci? Nekako smo po pravilu prihvatali lošije američke, umesto evropskih mirovnih planova, te smo postali deo eksperimenta disciplinovanja Evrope i sopstvene kastracije.

Onaj srpski lider kome se učini da taj eksperiment nije priveden kraju i da mu se pantalone teško zakopčavaju, te da pritom i setnije nego što je potrebno, kao kad se čita Čehov, gleda ka Rusiji, biće pod naročitim američkim skenerom. O tome će sigurno misliti Aleksandar Vučić, kad bude primao akreditive Kajla R. Skota.