Има адмирала, нема морнарице

"Војска Србије је ових дана на врло транспарентан начин, а због потреба иноперабилности својих снага у систему колективне безбедности, предложила комодора Марка Марковића за новог команданта мултинационалних снага".
Ову игру речи, ма колико изгледала неразумљива и страна духу српског језика, дозвољавају нацрти двају нових закона: (1) о одбрани и (2) о Војсци Србије. Промовисани су на Светог Илију и пуштени у јавну расправу усред летње сезоне, с дозом нејасног оптимизма који прати процедуру и очекујући одзив заинтересованих у расправи. Државно-војни врх је свакако убеђен да би наведена игра речи могла једног дана да постане и сушта реалност, па зашто им кварити лексички перформанс. Уосталом, у таквим смо маказама.

Уз дужно разумевање мука и дилема у којима су се нашли аутори поменутих законских нацрта: да се простим препакивањем постојеће (ЈНА/ВЈ) законске регулативе могу опасно замерити својим менторима или се жестоко угрувати при покушају компоновања потпуно нових закона. Или је спас можда био у ресавској варијанти готових решења држава и војски из непосредног окружења.

Јавности је, дакле, на дежурном сајту Министарства одбране дато на изучавање 45 страница (127 чланова) Закона о одбрани и 65 страница (199 чланова) Закона о Војсци Србије: да се у цигло петнаестак дана изнесу примедбе и дају предлози, у време кад су грађани подалеко и од компјутера и од оловке. Ауторски рад сигурно није био нимало лак, нити ће усвајање закона ићи глатко, колико због актуелне кризе на југу земље, толико и због честих питања о стварној моћи или немоћи српске војске.

Неспорне су жеље предлагача да новим законима уреде дате области, позиционирају њене релевантне субјекте и одреде права и обавезе свих категорија и учесника у датим системима. Актуелни су то текстови, рекло би се после првог ишчитавања, али са прилично недостатака. У закону о одбрани то би могло бити непотребно детаљисање, поготово ако се зна да иза закона следе хиљаде страница подзаконских аката који разрађују одредбе. А у закону о војсци се уочава низ непрецизности и недоследности.

Старији закон (о одбрани) у уводним ставовима информише нацију да се одбрана земље може остварити и учешћем у мултинационалним операцијама! Па нас затим, са истом лакоћом, аутори уводе у систем колективне безбедности и одбране, баш као да смо и даље везаних очију и не видимо шта нам се то ради око државе, како на југу тако и погледом укруг. А они (законописци) као да су нашли оригинална решења за покривање свих неуралгичних тачака у земљи, на Балкану, па све до Брисела и Охаја.

И колико год старији закон може, с нужним корекцијама, изборити прелазну оцену, овај други и не би могао. Јер, у члану 4 се каже да се Војска Србије састоји од копнене војске и ваздухопловства (скраћено). Нема ни слова о морнарици, али зато има морнаричких чинова (чл. 22) – свечано промовисаних и поређаних од поручника корвете, преко комодора до адмирала. Војска нам, сем тога, има и ратне бродове, морнаричке официре и подофицире, морнаре, заставе и војнопоморски протокол! Провлачи се, додуше на једном месту, у законском тексту "речна јединица" – али то је само једна јача чета и ништа више, па би аутори текста или неки други тумачи из Министарства одбране могли да објасне којим су положајима намењени сви они високи чинови.

Још већу недоумицу ствара члан 97 који пореским обвезницима и ширем читалаштву (не само српском) посредно наговештава намеру војног врха, иначе пацификованог, да Војску Србије опреми најофанзивнијим борбеним системима на свету – а то су подморнице. Отвара ли овим чланом Србија нову страницу историје ратне вештине или достиже ниво велике бламаже да прва у свету има намеру да користи подморнице у рекама.

Изненађење, свакако позитивно, представља сажимање функције начелника Генералштаба на правила, наредбе, упутства, директиве, одлуке и наређења. Дакле на оно што је суштина бављења војском, а то је организација и обучавање. И ништа више од међународних уговора, опремања и испорука или позајмљених функција Министарства одбране у рукама првог војника. Доста је овој земљи било "прекапацитетних" начелника ГШ који су водили политику, уређивали инфраструктуру, набављали опрему и шта све не. Баш као што и актуелни покушава да се бави статусним питањима, социјалном сфером и пензионерима.

У одредбама о обавезним годинама стажа у појединим чиновима за даље напредовање, подсмех изазивају "две године" у чиновима генерала. А може и мање, каже се даље у тексту, чиме ове одредбе де факто поравнавају критеријуме вођења генерала омеђене 5. октобром 2000. Примећује ли ико, ко боље памти, битне разлике у брзини и учесталости хефтања генералских звездица неких генерала из Милошевићевог времена са брзином и начином како се то ради с појединим њиховим колегама после 5. октобра?

Војни коментатор