Ima admirala, nema mornarice

"Vojska Srbije je ovih dana na vrlo transparentan način, a zbog potreba inoperabilnosti svojih snaga u sistemu kolektivne bezbednosti, predložila komodora Marka Markovića za novog komandanta multinacionalnih snaga".
Ovu igru reči, ma koliko izgledala nerazumljiva i strana duhu srpskog jezika, dozvoljavaju nacrti dvaju novih zakona: (1) o odbrani i (2) o Vojsci Srbije. Promovisani su na Svetog Iliju i pušteni u javnu raspravu usred letnje sezone, s dozom nejasnog optimizma koji prati proceduru i očekujući odziv zainteresovanih u raspravi. Državno-vojni vrh je svakako ubeđen da bi navedena igra reči mogla jednog dana da postane i sušta realnost, pa zašto im kvariti leksički performans. Uostalom, u takvim smo makazama.

Uz dužno razumevanje muka i dilema u kojima su se našli autori pomenutih zakonskih nacrta: da se prostim prepakivanjem postojeće (JNA/VJ) zakonske regulative mogu opasno zameriti svojim mentorima ili se žestoko ugruvati pri pokušaju komponovanja potpuno novih zakona. Ili je spas možda bio u resavskoj varijanti gotovih rešenja država i vojski iz neposrednog okruženja.

Javnosti je, dakle, na dežurnom sajtu Ministarstva odbrane dato na izučavanje 45 stranica (127 članova) Zakona o odbrani i 65 stranica (199 članova) Zakona o Vojsci Srbije: da se u ciglo petnaestak dana iznesu primedbe i daju predlozi, u vreme kad su građani podaleko i od kompjutera i od olovke. Autorski rad sigurno nije bio nimalo lak, niti će usvajanje zakona ići glatko, koliko zbog aktuelne krize na jugu zemlje, toliko i zbog čestih pitanja o stvarnoj moći ili nemoći srpske vojske.

Nesporne su želje predlagača da novim zakonima urede date oblasti, pozicioniraju njene relevantne subjekte i odrede prava i obaveze svih kategorija i učesnika u datim sistemima. Aktuelni su to tekstovi, reklo bi se posle prvog iščitavanja, ali sa prilično nedostataka. U zakonu o odbrani to bi moglo biti nepotrebno detaljisanje, pogotovo ako se zna da iza zakona slede hiljade stranica podzakonskih akata koji razrađuju odredbe. A u zakonu o vojsci se uočava niz nepreciznosti i nedoslednosti.

Stariji zakon (o odbrani) u uvodnim stavovima informiše naciju da se odbrana zemlje može ostvariti i učešćem u multinacionalnim operacijama! Pa nas zatim, sa istom lakoćom, autori uvode u sistem kolektivne bezbednosti i odbrane, baš kao da smo i dalje vezanih očiju i ne vidimo šta nam se to radi oko države, kako na jugu tako i pogledom ukrug. A oni (zakonopisci) kao da su našli originalna rešenja za pokrivanje svih neuralgičnih tačaka u zemlji, na Balkanu, pa sve do Brisela i Ohaja.

I koliko god stariji zakon može, s nužnim korekcijama, izboriti prelaznu ocenu, ovaj drugi i ne bi mogao. Jer, u članu 4 se kaže da se Vojska Srbije sastoji od kopnene vojske i vazduhoplovstva (skraćeno). Nema ni slova o mornarici, ali zato ima mornaričkih činova (čl. 22) – svečano promovisanih i poređanih od poručnika korvete, preko komodora do admirala. Vojska nam, sem toga, ima i ratne brodove, mornaričke oficire i podoficire, mornare, zastave i vojnopomorski protokol! Provlači se, doduše na jednom mestu, u zakonskom tekstu "rečna jedinica" – ali to je samo jedna jača četa i ništa više, pa bi autori teksta ili neki drugi tumači iz Ministarstva odbrane mogli da objasne kojim su položajima namenjeni svi oni visoki činovi.

Još veću nedoumicu stvara član 97 koji poreskim obveznicima i širem čitalaštvu (ne samo srpskom) posredno nagoveštava nameru vojnog vrha, inače pacifikovanog, da Vojsku Srbije opremi najofanzivnijim borbenim sistemima na svetu – a to su podmornice. Otvara li ovim članom Srbija novu stranicu istorije ratne veštine ili dostiže nivo velike blamaže da prva u svetu ima nameru da koristi podmornice u rekama.

Iznenađenje, svakako pozitivno, predstavlja sažimanje funkcije načelnika Generalštaba na pravila, naredbe, uputstva, direktive, odluke i naređenja. Dakle na ono što je suština bavljenja vojskom, a to je organizacija i obučavanje. I ništa više od međunarodnih ugovora, opremanja i isporuka ili pozajmljenih funkcija Ministarstva odbrane u rukama prvog vojnika. Dosta je ovoj zemlji bilo "prekapacitetnih" načelnika GŠ koji su vodili politiku, uređivali infrastrukturu, nabavljali opremu i šta sve ne. Baš kao što i aktuelni pokušava da se bavi statusnim pitanjima, socijalnom sferom i penzionerima.

U odredbama o obaveznim godinama staža u pojedinim činovima za dalje napredovanje, podsmeh izazivaju "dve godine" u činovima generala. A može i manje, kaže se dalje u tekstu, čime ove odredbe de fakto poravnavaju kriterijume vođenja generala omeđene 5. oktobrom 2000. Primećuje li iko, ko bolje pamti, bitne razlike u brzini i učestalosti heftanja generalskih zvezdica nekih generala iz Miloševićevog vremena sa brzinom i načinom kako se to radi s pojedinim njihovim kolegama posle 5. oktobra?

Vojni komentator