Вајдлих је остао жив

Чачак – Одлука Вишег суда у Чачку да рехабилитује власника кафане „Цар Лазар” у Циганмали и његову супругу, вратила је једну узвишену градску причу из предела легенди у историјску збиљу. После недавног текста у „Политици” о томе, јавило нам се више мештана, сведочећи да је један од јунака те повести – Немац Ернест Вајдлих, иако припадник поражене војске, ипак преживео крај рата и вратио се у Банат, где је живео још годинама.

– То ми је, својевремено, потврдио књижевник Бранко В. Радичевић, у мојој канцеларији. Жао ми је само што, стицајем околности, нисам успео да од њега сазнам више појединости и начиним белешку – каже за „Политику” Милован Вуловић (85), који је три и по деценије био директор Народног музеја у Чачку.

Онај фолксдојчер био је преводилац команде окупаторских власти у Чачку током Другог светског рата, становао је код крчмара Милорада и Смиљке Ћерамилац у кафани „Цар Лазар”, и у једној неприлици са стрељања извео и спасио њиховог сина јединца Александра, комунисту. Ћерамилци су то вратили Вајдлиху, човечански, и то у страшном часу и по њега и по њих.

Био је почетак маја 1945. кад су Чачком марширале победничке јединице партизанских ослободилаца, а Вајдлих успео да побегне са стрељања. И закуцао на врата Ћерамилаца, једне ноћи. Био је рањен, крчмари су набавили лекове и сакрили га су своју ледару у Курсулиној улици, одмах поред. И хранили Немца, часно враћајући живот за живот.

Ћерамилци и шесторо јатака били су откривени и ухапшени 14. маја 1945, Озна их је везане спровела кроз град, а Милораду ставила немачки шлем на главу. Нова власт убрзо је изрекла немилостиве казне: четворо на смрт, двоје на вечиту, двоје на временску робију. Истог лета, пресуде су свима ублажене у вишегодишње робијање. А за Вајдлиха суд нових партизанских власти саопштио је само да је добио „заслужену казну”.

– По причи мог деде Живојина Жика Луковића, који је до пензионисања био судија Окружног суда у Чачку, Вајдлих је после више година тамновања пуштен на слободу и вратио се у Војводину. Деда ми је говорио да то зна на основу разговора с људима који су упућени у област безбедности – каже за наш лист Немања Трнавац, Луковићев унук по ћерки, иначе члан Градског већа у Чачку.

Луковићи поколењима живе у Курсулиној, један од Вајдлихових јатака била је и Живојинова мајка и Немањина прабаба Радојка Луковић (осуђена на вечиту робију), и Немања је често слушао приповест укућана о скривању Немца.

– Чували су га у кући Иконије и Живка Стојановића у Курсулиној, где је држан лед за чачанске кафеџије. То су били прве комшије мојих, прабабе Радојке и прадеде Станимира Луковића, учесника и инвалида из Колубарске битке, који су имали петоро деце: Милицу, Љубицу, Надежду, Станицу и Живојина. Ћерамилци су били добри људи и суседи, а моји су знали ко се скрива у ледари. Вајдлих је ноћу из бункера прелазио у кућу Стојановића у пратњи Иконије, видела их је и пријавила жена из оближње радње, па кад је ухапшен Вајдлих, ухапшени су и јатаци – беседи Трнавац.

Каже да је прабабина ћерка Љубица често покушавала да дође до Слободана Пенезића Крцуна, челника српске власти у време партизана, како би мајци прекратила тамновање:

– После више неуспеха, Љубица се представила као Крцунова рођака, а секретарица је то пренела Пенезићу. Тако је ушла у кабинет, објаснила да је то био једини начин да се сретне с њим и проговори о неправди. Крцун је Љубицу саслушао и наложио да се сви наводи испитају. Кад је утврђено да је прича тачна, обећао је да ће се заложити за тај случај али и да оно што је конфисковано, а то је поред осталог била и сва имовина Ћерамилаца, он не може вратити. Како је Крцун рекао, тако је и било. Прабаба је време у пожаревачком затвору провела припремајући храну за остале затворенике.

Немања Трнавац вели да је са Живојином често разговарао о овом догађају, јер му је увек био нарочито занимљив.

– Деда ми је једном рекао да је много година касније, као одрастао човек, питао своју мајку како је могла за време рата помагати у скривању човека кога су партизани тражили, кад је казна за то била смрт? А казну је, како каже, извршавао четник по надимку Ваљевац, носећи секирицу за појасом. Она узврати да је увек била на страни правде и истине и да је као човек то морала да уради. Да је пријавила Вајдлиха, казала је, огрешила би душу.

Патријарх српски Гаврило Дожић беседио је: „Понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима”.