Срби и Косово: Духовна вертикала

Као да смо поново на ивици готово заборављеног „хладног рата” из шездесетих година, када је тада моћни Совјетски Савез поставио своје ракете надомак САД, на Куби. На сву срећу, млади амерички председник Џон Кенеди тада је имао више дипломатског дара од садашњег много старијег председника Џорџа Буша да нађе заједнички језик са Хрушчовом и да се цео проблем у Заливу свиња разреши мирним путем. Звецкало је оружје између две суперсиле и још неким другим поводима, али свет тада ипак није био на ивици катастрофе.

После више од пола века проблем српске јужне покрајине, која је без сагласности ОУН прогласила независност, као да је поново довео свет на ивицу рата. И то, не само зато што то потпуно мења досадашња правила успостављања нових држава и небројене могућности самосталног проглашавања појединих делова земаља за нове државне заједнице већ и стога што оружје овог пута може да буде врло лако употребљено. Иако су нам Руси и претходних кризних година на тлу бивше Југославије обећавали помоћ, нарочито за време бомбардовања НАТО-а 1999. године, била је то више млака подршка него истинска помоћ. Проблем Космета изгледа да је „прелио чашу” руског стрпљења, јер дошло се дотле да су Руси упозорили НАТО да могу да употребе силу!

Где смо у свему томе ми? Велики митинг пре неколико дана у Београду показао је да ни Срби нису, богме, равнодушни и да врло лако може поново да „проговори оружје”. Али, требало је много раније да се запитамо има ли у свим тим немилим дешавањима и наше кривице? Тачно је да је највећим делом крива послератна комунистичка власт, која није дозволила Србима да се врате на своја косметска огњишта и која није предузела ништа против масовног досељавања Албанаца из матичне државе. Добри познаваоци политике знају да није све у „вештини могућег”, већ да значајну улогу имају културолошки и антрополошки проблеми и, на крају, самосвест о сопственом пореклу и држави.

Не помињемо ту чињеницу тек тако. Својевремено, пре више од десет година, разговарали смо у Тел Авиву са издавачем Јаковом Садеом који нам је причајући о чувеном Јад Вашему и јеврејским страдањима, нарочито под Хитлером, поменуо нешто што, како је рекао, они, Јевреји, никад нису заборавили; што их је одржало и у најтежим тренуцима, а да ми, Срби, олако заборављамо то што они миленијумима памте. Дуговечност свог народа објашњавао је уз помоћ „јеврејске вертикале”. Оно што их је одржало – то је вера у сопствену мисију, поштовање своје традиције и културе, кратко речено – то је памћење. Подсетио је потом да су многи стари народи изумрли или су се претопили у друге зато што су себе заборавили. Вођен том идејом, господин Саде је рекао и нешто што би требало да нас косне, а то је да је српски народ изгубио оно што је била његова духовна вертикала.

На вечери пријатељства српског и јеврејског народа и не знајући за наш разговор са господином Садеом, нешто слично рекао је и Добрица Ћосић: „Ако смем да говорим у име народа коме припадам, онда могу да кажем да мали народ може да учи само од малог народа. А ви сте онај народ од којег мој српски народ може да учи”.

Дакле, иако је то болно, морамо се суочити и са сопственом кривицом, а она не почиње ни од ове власти, не само ни од прошле комунистичке, већ сеже много дубље у нашу историју.

Остаје нам да се надамо да „врућ кромпир”, који је наследила нова власт и можда и зато што се њим није довољно бавила (част изузецима), није толико „врућ” и да има простора за решење које би задовољило обе стране.