Пустош гигантизма

Већ двадесет и четири године играмо лото у два киоска, одмах иза ћошка. Али, ево, пре неки дан дошли овлашћени органи с пајсерима извалили споне киоска са тротоаром и однели све ваљда на неко ђубриште. Очајно „ћелаво” дошло то место испред касапнице. А тако смо били навикли на киоске као на мили призор свога градског завичајног кутка. Сад ако хоћеш да играш лото мораш да се обучеш да одеш на даљину.

Нека сила систематски руши и разара све објекте „малог урбанизма”. Док су протеривали уличне тезгароше, то уточиште сиротињске масе незапослених и у доњу средњу класу бачених грађана, говорили су да је то разумна државна мера против „сиве економије”. Међутим, пошто су све уличне тезге слистили и бацили у Тандарију, нису се зауставили. Почели су да руше и оне мале киоске, па чак и грађевине у којима чуче згрчени, слабо грејани, али упорни у борби за кору хлеба, редовне платише пореза и свих дажбина.

Рушењем малих објеката традиционалне београдске и уопште градске привреде обуставља се део ситног али редовног пореза који је државу, општинску државу пре свега, поткрепљивао здравим новцем. Зашто им тај новац није потребан? Мали је и ситан? И зашто уопште рушилачки напад чак и на мале озидане радњице?

Очигледно је да се ради о једном урбанистичком укусу. Носиоци тог укуса мрзе све што је мало. Мрзе и све облике уличне трговине, па макар она била и у кућицама из којих се слива порез у јавне касе. Јер како разумети рушење малог тржног центра, састављеног од дванаест радњица, пред палатом бивше службе друштвеног књиговодства. Те су кућице складно обликовале улични угао. Рађене су у не тако давна времена док је владала доктрина „малог урбанизма”, и то на основу легитимних архитектонских планова. Морам признати да су донекле заклањале стаклену фасаду палате пред којом се грче. Али тај мали „хај-стрит”, то сићушно тржно центарче давало је за узврат том делу Београда неодољиви шарм директне и непосредне куповине. Ту је била и фамозна радња са занатски печеним кексом и слаткишима.

Кад полазим унуцима, ту сам застајао на трен (у томе је предност уличне трговинице!) и за мале паре давали су ми лопатицом у кесу колико врста кекса хоћу. Није их мрзело да мере на десет декаграма! (и то је предност мале радње из комшилука).

У једно време ту је цветала богата пиљарница с квалитетним и ретким поврћем као што је хранљиви броколи. Радњица с вешом била је надомак рибљег ресторанчића, најмањег у граду, али са јефтином рибом и рибљом чорбом.

Рушитељи оваквих центара, који то раде незаустављивом систематичношћу, боре се за велеград големих кућерина. Они једноставно у својој неукости не знају да је крајем двадесетог века озбиљна филантропска школа прокламовала девизу мало је лепо!

Да је гигантизам тих умова израз неке политичке идеологије сасвим је сигурно. То је идеологија која не хаје за ситне привреднике, и трудољубиве јаднике које је у овим гадним временима погодило масовно отпуштање хиљада радника из политичких фабрика, па се они као мачка дочекали на ноге и у тесном социјалном простору нашли егзистенцију по киосцима и радњицама. То је сем тога и идеологија бирократског гигантизма по ауторитарним системима. Сећам се да сам пре 28 година на стерилним улицама привредно и трговачки пустих градова Русије са радошћу срео под ведрим небом трговце сушеном рибом и хомеопатским кутијицама. Свима сам хвалио развој ствари у тој земљи која је од бирократа онолико пропатила. Улице су постале топлије, хуманизоване окупљањем грађана око тезги и малих боксова. То више нису били само нервозни пролазници који журе у нигдину.

А тек „бувљак” у Паризу, светска атракција, којој се онолико дивио велики репортер Егон Ервин Киш! Тај је име добио по стареж одећи (пуној бува) која је задовољавала оскудне новчанике сиротиње. И то је кључна предност ситне трговине: она ти даје гаће за сто динара, панталоне испод хиљадарке. На уличној пијаци Петикоут лејн купили смо једном у Лондону блузу за фунту! Тамо има и улична пијаца Портобело роуд, где сам видео да је на продају слоновска нога у виду шамлице. Има Енглеска своју високу господу, али се интерес ниже доње класе и пролетаријата, бар трговачки уважава! По непрегледним улицама Лондона, тек понегде у преподневним сатима видиш малу пијацу на тезгама. Увече прођеш, тезги нема: наредили су им да буду на точковима. Дођу па оду. Велеградски гигантизам се потпомаже радом малих торбара.

Ваљда томе има неког разлога.