Кад си гладан – крадеш, када ниси – бијеш

Два првака су изуједала и испребијала другара из разреда 2005. године у једној београдској школи. Имао је модрице и посекотине по целом телу. Годину дана касније у основној школи у Борчи тројица седмогодишњака стравично су претукла вршњака у учионици. Десет дана дечака су лечили од последица туче у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој.

Колико дуго се лече психичке трауме после оваквих догађаја?

Статистички подаци говоре да се из године у годину број кривичних дела против живота и тела међу малолетницима знатно повећава. Од 2004. године до данас удео ове врсте кривичних дела код малолетника је удвостручен. Такође у 2005. години три пута више малолетника је приведено и оптужено због убиства или покушаја убиства него 2004. године.

Милана Љубичић, са Филозофског факултета у Београду, дуго проучава малолетничку делинквенцију. Тврди да је насиље међу децом у порасту свуда у свету.

– У САД и у Израелу од 1980. до 1990. године број убистава међу малолетницима повећан је за 87 одсто. У Европи је тај проблем од деведесетих година прошлог века посебно изражен у Аустрији, Данској и Литванији. У Србији има драстично више насиља у школама и међу децом него раније, али подигнута је и свест друштва у вези са овим питањем, па је тако лош утисак додатно појачан.

Који су узорци насиља међу децом?

– Као социолог могу да кажем да је реч о поремећају општих друштвених вредности које утичу на породицу. Потенцијално насилно дете најчешће одраста или у породици где родитељи немају времена за њега због презаузетости или у породици где постоји алкохолизам, односно девијантно понашање. Трећа могућност је да дете живи у породици у којој је у центру интересовања својих родитеља, односно да је презаштићено. То није добро, посебно у адолесценцији кад дете испитује границе до којих може ићи стварајући идентитет.

Да ли се деца угледају и на примере из друштвене елите?

– Несумњиво. Утицај друштва прелама се кроз породицу. Деца размишљају: „Ако је онима који представљају елиту допуштено насилничко понашање, зашто онда нама не би било?”

Силеџијство је данас друштвено прихватљивије него раније?

– Насиље је нажалост постало нормалан облик понашања, јер није друштвено санкционисано на одговарајући начин. Оштрије законске мере, по мом мишљењу, не би помогле, али другачији приступ васпитавању деце да. Малолетничко преступништво у Србији се у прошлости мењало. У време рата, од 1991. до 1995. године, малолетници су најчешће крали и отимали, а наношења телесних повреда, покушаја убистава и убистава било је много мање. Од 1995. године, посебно 1998, долази до пораста дела против личности и смањења броја крађа. Од тада туче, покушаје убиства прати изразита бруталност и непотребно насиље. Зашто је тако, тешко је објаснити.

Како поправити стање?

Другачијим васпитавањем деце, пре свега. Начин васпитавања, додуше, јесте у доброј мери друштвено одређен. Средина, практично, захтева да дете буде успешно. Потребно је да се дете бави спортом или музиком, мора бити добро обучено, јер у супротном није прихваћено. Такође у Србији, заправо у Европи, постоји васпитни образац који би требало променити. Деци је много тога подређено и родитељи се, у том смислу, дословно жртвују за њих. Таква деца дуго остају незрела, јер се за премало ствари у животу боре сами.