Крвава дечја бајка

Девојчица одевена у белу јакну, са белим качкетом на глави, шутира у главу вршњакињу која седи на тротоару, посрнула после туче. Камере, оне у мобилним телефонима вршњака, снимају. Ни једна од девојчица није старија од 14 година. Обе су немоћне. Прва да се одупре бесмисленом бесу, друга да се од тога одбрани.

Две групе основаца јуришају једна на другу у дворишту београдске школе. У позадини се виде кошеви. Дечаци, гле чуда, не играју кошарку. Бокс је овога пута њихова дисциплина. Ултимејт фајт тачније. Камере мобилних телефона њихових другара из школе, шта би друго – снимају.

Колико пута камере не снимају?

Ове слике нису измишљене, оне су део наше стварности. Стварности у поређењу са којом је „Рат дугмића” Луја Пергоа, Андерсеново „Цвеће мале Иде”. Ко не верује, може да провери на интернет страници youtube.com. Довољно је укуцати две речи: „туча” и „школа”. Важна напомена: није за оне са слабијим стомаком.

Како је дошло до овога?

Школских туча је увек било, али бивши учесници кажу да никад нису биле обојене тако очигледном мржњом и жељом да се озбиљно повреди као данас. Кад неко падне, не тучеш га више. Не шутираш у главу. То се тада звало „фер”. Нешто раније „стајање на црту”. У сваком случају – давно прошло време.

Клинци данас потежу ножеве у школским двориштима. И ван њих. Као да ће убодени истог трена устати, насмејати се и отићи. Ипак, није живот цртани филм. Неки то, нажалост, сазнају прекасно.

Четворица четрнаестогодишњака из Основне школе „Скадарлија”, свесна су тога да насиља данас има више него раније. Много више. Тврде ипак да „ферка није мртва”

– Тачно је да данас има више туча, да се потежу ножеви, ланци, сатаре. Али није увек тако – говори кратко ошишани теквондоиста висок 180 центиметара и додаје – Недавно смо се друг и ја договорили да „одмеримо снагу”. Рекли смо: без палица, ножева и сличних глупости. Тако је и било. Кад сам супарника ухватио „у крагну” и стегао га „да не мрда”, могао сам да му радим шта сам хтео. Поштедео сам га и пустио, јер то је била фер туча. Нажалост, није увек тако. Заправо веома ретко су обрачуни међу основцима и средњошколцима „питоми”.

– Кад закажемо масовну тучу „између школа”, онда се носе разни „реквизити”. Да не набрајам сад, разумећеш – казује шеретски дечак тамне косе, руку прекрштених на грудима и наставља – Најчешће до тих заказаних туча не дође, али су, у сваком случају, масовне туче данас најчешће. Група на групу, „улетање”, свега има. А да видиш, брате, шта девојчице једна другој раде. Брука. Оне се, можда, чешће бију него ми.

(/slika2)Прихватају осмаци и да насиље не мора бити само физичко, већ да може бити реч и о понижавању, шиканирању, задиркивању, вређању, изопштавању из групе... Од четворице, тројица су сагласна да је овакво, вербално насиље, горе него физичко.

– Батине су горе – тврди четврти.

Признају да се и они туку али да нису „жедни крви”. Изгледа као да је пре реч о жељи да се „не испадне кукавица” како рече један од дечака.

– Неко те прозива и ти, као, треба да га „искулираш”. Ако се не побијеш, ако не одговориш на провокацију, онда си управо то кукавица – више је него сигуран голобради „мачо”.

А шта је горе од тога да у друштву будеш обележен као кукавица? Можда то да некога озбиљно повредиш. Или да будеш повређен. Право је питање ко је, зашто и како у српском друштву успео да деци наметне одговор насиљем уместо договора или компромиса као меру вредности.

Борко Павићеви

--------------------------------------------------

Страх због јевтиних патика

Миља Милић је школски педагог дуже од 30 година. Она и запослени у ОШ „Скадарлија” примећују да је насиља међу малолетницима у школи и ван ње све више. Не само физичког, већ и вербалног. У овој школи запослени су учинили много како би насиља било што мање.

Обезбедили смо школског полицајца. Чак смо запослили војника на цивилном одслужењу војног рока као обезбеђење, да би обе смене биле „покривене”. И друштво и држава реагују на повећање насиља. Организују се саветовања, семинари, размењују искуства. „Скадарлија” је ушла у пројекат „Школа без насиља” у ком у Србији данас учествује 101 образовна установа. „Школа без насиља” је пројекат Владе Србије, Уницефа и тима стручњака намењен ученицима наставницима, родитељима и целом друштву. Акцију промовише и прослављени кошаркаш Александар Саша Ђорђевић.

----------------------------------------------------

Школа као пакао

Ово су неки од одговора ђака ОШ „Скадарлија” на питања у вези са насиљем у школи.

Забрањено ми је да се бијем, а тучем се, јер ме неко зеза. К. К. 5. разред

Школа без насиља је да се деца не враћају кући са масницама. П. Т. 6. разред

Мене ударају, јер мисле да сам најслабији. А ја само не желим да се бијем. П. Т. 5. разред

Малтретирани ученик се лоше осећа и целог живота памти шта су му радили и осећа се пониженим. Ф. Л. 5. разред