Не постоје добри и лоши капиталисти

Негодовање акционара Луке Београд који још од краја 2005. године протестују како су деонице могли да продају за много веће паре др Божо Драшковић из Института економских наука објашњава поређењем са трговином на пијаци. То би било исто, каже он, као када би после суше и скока цена парадајза пиљарица почела да прогања купце и да им тражи много већи новац за робу коју је продала пре месец дана.

Иако се пројекат којим је руководио др Драшковић небројено пута провлачио по штампи, први пут после две и по године ћутања, он је тек јуче одлучио да проговори. Извештај Савета за борбу против корупције, у коме се Лука Београд оптужује да има монопол над слободним градским грађевинским земљиштем, био је повод да Драшковић реагује:

– Савет и мали акционари се позивају на наш пројекат само у оном сегменту у коме им одговара. Нас нико није назвао да пита чиме смо се ми заправо бавили. Нисмо били толико луди да се прихватимо одређивања вредности акција. То може само тржиште. Ми смо се бавили проценом вредности некретнина, постројења и опреме. То је оно што заједничким именом може да се назове нето имовина – истакао је Драшковић.

Према његовим речима, као крајњи резултат свог истраживања, стручњаци из Института су добили четири суме, али су се акционари стално позивали на ону која је њима највише одговарала. Наравно, највишу.

Тачно је, каже наш саговорник, да је капитал на бази процене вредности имовине 1. јануара 2005. године износио 7,38 милијарди динара (односно 93 милиона евра), што подељено са бројем акција износи 1.730 динара. Подсетимо, „Ворлдфин”, иза кога, незванично, стоје Мирослав Мишковић и Милан Беко, деонице је преузео по готово дупло нижој цени од 800 динара. А процена приносне вредности капитала, односно какве економске ефекте нека имовина може да донесе, знатно се разликује од оне за коју су се акционари „ухватили” и износи 1,46 милијарди динара, што по акцији износи 342,24 динара.

Драшковић напомиње да су крајем деведесетих мали акционари у приватизацији акције куповали по цени од 300 динара, а да то нигде јавно нису споменули. Такође, рачуницом се преко књиговодствене вредности капитала (2,1 милијарда динара) долази до суме од 494,07 динара која се и нашла у понуди за преузимање.

– Акционари такође прећуткују да је и та сума „окрњена”, јер су у септембру поделили добит. То значи да је књиговодствена вредност била још мања – објаснио је Драшковић.

На питање да ли је свестан да се изношењем оваквих ставова ставља на страну можда најмоћнијих људи у Србији (Мишковић и Беко) наш саговорник одговара негативно.

– Неутралан сам у овој причи, не стојим на страни власника, ко год они били. Заступам становиште слободног тржишта и законе понуде и тражње. Ако је тадашња управа јавно у понуди за преузимање саветовала акционарима да сачекају последњи дан за продају акција и ако су им објаснили да се књиговодствена вредност разликује од процене вредности некретнина, постројења и опреме, онда ту нико никога није присилио ни на шта – казао је Драшковић и додао да се „сит исмејао док је читао извештај Савета за борбу против корупције”.

Изненађује га, каже, што чланови овог владиног тела „лију крокодилске сузе” за либерализмом, који и сами заговарају.

– Истина је да су прећутали суме од 300, 342 и 494 динара по акцији, а позивали се само на ону вишу од 1.700 динара. Код нас важи становиште да су страни инвеститори супер, а да су домаћи лоши. Да разбијемо ту фаму, са становишта радника који желе вишу плату: лоши су и једни и други. И не купују они предузећа зарад добра, већ зарад профита – закључио је Драшковић.