Адвокат који је сањао лађу

Председник Одбора за приватизацију Никола Новаковић, посланик је Г17 плус у српском парламенту у другом мандату, а на челу овог скупштинског тела је, у континуитету, већ четири године. Знају га, сигурно, сви запослени у приватизованим фирмама, којима је приватизација изгледала сумњиво, пошто је свако ко се обратио Одбору са примедбама имао прилику да посланицима изложи своју муку. Толико је, каже, могао да помогне, а „понекад је било и неких резултата.”

Рођен је на католички Божић, 25. децембра 1949. године у Новом Саду. Родитељи су му били економисти, „отац је био и велики спортски радник, фудбалски судија, оснивач је првог Завода за судска вештачења у Новом Саду, а био је познат и као човек који је сам себе послао на Сремски фронт.”Прича како је његов отац, кога су сви знали по надимку, по ослобођењу Новог Сада, био политички комесар на Детелинари, „па кад није дозволио ослободиоцима да покупе швапске лустере и тепихе, ’тужили’ су га команданту града, а овај га је позвао и рекао му да пошаље тог Јована на Сремски фронт и он је сам себе послао (смех).” Ипак, каже, отац је завршио као позадинац, захваљујући једном сусрету на улици.

Новаковић каже да је био четврта генерација у породици која је завршила гимназију „Јован Јовановић Змај”, а драго му је што су и његова деца следила традицију.

 Јако дуго је, каже, желео да буде морнар, али му је мајка разбила илузије о томе, па је схватио да ће бити адвокат. Није, каже, чак научио ни да једри и то му је највећи неостварен сан. Имао је и један „кратак гимназијски занос о глуми као занимању”, јер је, заједно са другарима био иницијатор представе о смешном Хамлету, која се звала „Омлет у пет слика”. То је, каже, било урнебесно смешно, а у овој причи је учествовао и његов будући кум, Душан Ковачевић, „који је постао наш велики књижевник”. Завршио је две ниже музичке школе – виолину и гитару.

На крају је заиста отишао на Правни факултет и постао адвокат. Захваљујући родитељима, први новац је зарадио кад је добио прву, приправничку, плату у Адвокатској радној заједници и то 220.000 динара. „То је онда био велики новац, па сам одмах, на кредит, купио ’спачека‘”.

Први улазак у судницу ће увек памтити, јер је тада чувени адвокат Ралетић викнуо са галерије:„Мали Новаковићу, твој отац је мене примио у СКОЈ, а ја ћу тебе у Савез комуниста!” Није му, каже, било друге, него да постане члан СК. Своју адвокатску канцеларију, са колегом, отворио је 1980. године и радио све док није постао посланик.

У време вишестраначја није улазио ни у једну странку, мада је упознао све програме, као члан изборне комисије у коју је ушао на молбу Ненада Чанка, „тад је оснивао Лигу, све млади људи, а био им је потребан правник за комисију.” Једино што му се допало у свим програмима било је залагање за денационализацију – „помислио сам, сад ће нам вратити дедовину.”

Његовом деди, кројачу, национализовали су фирму основану 1906. године „у сопственој кући, преко пута Саборне цркве, како је деда волео да каже.” Основао је са „сапатницима” Удружење за повраћај национализоване имовине и још сања денационализацију. Кад је основана Експертска мрежа Г17 плус, његова супруга и деца су се укључила свим срцем, а „ја сам више био, возач и подршка (смех), дао сам им канцеларију у кући, а ту је после био и кризни штаб, где су се сакупљали новинари и страначки лидери.” После 5. октобра, нестало је те гужве, „сви су се разишли, па сам рекао младићу који је остао као администратор да сваког уторка позове све да дођу на пиво и разговор, па је канцеларија оживела.”

Кад је Г17 плус одлучио да постане странка, каже, није се одмах учланио, „мислио сам да је то за млађе, али ме је позвао Млађа и тако сам ушао у странку.” Каже, како је његова супруга Маријана тада била на усавршавању у Америци, али је отуд затражила исписницу из ДС-а и учланила се у Г17 плус, сада је, међутим, он политичар, а она се посветила струци, заменик је административног директора у Сосијете женерал банци.

Садашњу супругу Маријану упознао је 1989. године, „кад смо већ обоје били разведени, а ’препознали’ смо се на једној журци, где смо Миле Исаков и ја били главни мајстори за прављење коктела.” Имају, каже, „четворо сјајне деце, Бојана и Душан су моја деца из првог брака, Лена је Маријанина кћерка из првог брака, а Гордана је наша ћерка.” Лена се удала пре десетак дана и кад му је рекла – „Тата, удајем се, среди папире”, није могао, каже, да дође к себи, јер је желео велику свадбу, а они су хтели малу (смех).

Нема неки посебни хоби. „Кад имате тако велику породицу и пуно обавеза, онда гледате само како да будете што више заједно.” Ипак, воли чувени програм „Чигота” и користи сваку могућност да оде на Златибор – „то је најлепше место на свету”.