Праве ли Американци и Руси Курдистан

Ако су сиријски Курди до овог тренутка и могли да негирају оптужбе опозиције како „шурују” с Башаром ел Асадом, јер се њихове јединице нису сукобљавале у рату који води малтене „свако против свих”, ниједан деманти више неће упалити. Курдске снаге су, уз ваздушну подршку руских бомбардера, управо истерале побуњенике из града Мене и заузеле већи део оближњег аеродрома, последње војне базе коју су антиасадовски устаници држали у области Алепа, свом главном упоришту, којег губе пред офанзивом регуларне сиријске армије.

Тако су сиријски Курди, макар за ову прилику, променили и мету и страног патрона, будући да су досад уз помоћ америчке ратне авијације под контролу стављали територије које је претходно окупирала Исламска држава (ИД). Јесенас су наводно прихватили и испоруку оружја из Русије. У Москви је пре два дана отворено и представништво сиријских Курда, на церемонији којој су присуствовали припадници Међународне уније курдских јавних удружења, који тврде да су повезани са Партијом демократског јединства (ПДЈ), централном политичком организацијом тог народа у Сирији. То што се препознатљиви представници те странке нису појавили на московској свечаности не значи да заиста не стоје иза новоотворене канцеларије: већ су показали да – у име сопствених интереса, који по свему судећи подразумевају независан ентитет – умеју савршено чврсто седети на две столице и да им се ниједна не измакне.

Наиме, упркос привидном претрчавању у руски табор, Америка није ускратила подршку сиријским Курдима. Одбила је да ПДЈ назове терористичком организацијом, разбесневши турског председника Реџепа Тајипа Ердогана. Мада је испрва тврдио да бомбардује положаје искључиво Радничке партије Курдистана (ПКК) у Ираку и да нема ништа против ПДЈ, сада је и сиријске Курде отворено узео на зуб гледајући како узимају делове области Алепо и тако настављају да се шире севером Сирије, уз југ Турске, где је Ердоган већ у жестоком сукобу са сопственим Курдима.

Знајући оно што и Ердоган зна – да Курди у сиријском рату не служе никоме осим сопственим амбицијама, ни Вашингтон нема разлога да се осећа потпуно изданим, нити се Асад може особито радовати ономе што на први поглед личи на курдско сврставање уз његову и руску страну. За почетак, сиријски председник сигурно не верује да су му Курди заборавили како је последње њихове велике протесте пре десетак година угушио војском, која је, како они тврде, убила више од стотину демонстраната. Није их нагло буђење љубави према њему, колико отпор према сиријској државности, нагнало ни да се уздржавају од напада на Асадове трупе. Напротив, све до руске интервенције, Асад је убрзано губио територију и био на ивици потпуног пораза. Да су у том периоду помагали побуњенике, Курди су могли решити рат и довести на власт оне који, као и Асад, желе целовиту Сирију. Индиректним помагањем слабијој од две стране чији је циљ очување јединствене земље, Курди су се суштински побринули за то да не постоји снажна централна власт и тако су радили на растурању Сирије.

Ако се Асад сада помоћу Руса и успе одржати на власти, тешко да ће Курди бити вољни да под сиријски суверенитет врате територије које су заузели, као што ни њихови сународници у Ираку нису властима у Багдаду препустили области које су ослободили од ИД. Сиријским Курдима мало недостаје да своје кантоне на северу земље повежу и успоставе јединствен појас, налик аутономији коју с друге стране источне границе, у Ираку, већ имају њихови сународници и коју, у подручју које се наслања на та два у суседним земљама, однедавно отворено траже и турски Курди.

У сиријском рату, где су готово сви учесници нечији играчи у „рату преко посредника” који велике силе воде за утицај над том земљом и Блиским истоком, Курди воде независну политику. И Бела кућа и Кремљ их држе у својој милости из два разлога. Они су, и у Сирији и у Ираку, најефикаснија пешадија против ИД. Такође, у околностима када се обе те државе распадају, отварајући простор за настанак нових, ни велесиле не могу себи дозволити да игноришу ратнички доказан народ који броји тридесетак милиона људи у Сирији, Ираку, Турској и Ирану. Највећи народ који још нема своју државу, како често називају Курде, можда никада није био ближе томе да је напокон направи.

Референдум о независности од Ирака недавно је затражио први човек тамошње курдске аутономне области, Масуд Барзани. Могуће је, међутим, да то није учинио само због тога што је осетио да је ово прави тренутак, него и зато да би умирио унутаркурдску опозицију, с којом је у жестоком сукобу. Различита идеолошка и политичка опредељења Курда, уз противљење влада постојећих држава у којима живе, фактор су који их може саплитати у евентуалним покушајима да оснују Курдистан на свим територијама које настањују или, барем на свим изузев иранским, где тренутно нема приметне буне против Техерана.