Политика сатире

Ако смо професор Леон Којен и ја констатовали да смо у четвртак увече очували личну статусну неутралност, јер смо најпре присуствовали скупу Вука Јеремића на којој је окупио крем америчке и прозападне елите, а одмах након тога отишли на прославу прве годишњице руске агенције „Спутњик”, да ли је то пример политичке сатире? Или бих ушао у пределе сатиричног када бих констатовао како смо се у четвртак претворили у геополитичке кентауре. Били смо – пола Руси, пола Амери. Тек пред поноћ, уместо пепељуга, опет смо постали Срби!

Иако је један од најугледнијих интелектуалаца и у својим јавним наступима показује како чврстину својих уверења, тако и велику ерудицију, Којен је, што иначе врло добро маскира, духовит човек. Али, он показује да је шала на сопствени рачун најбољи предуслов да се стрела подсмеха и критике потом усмери на друге.

Разуме се да су најчешће жртве сатиричних жаока представници власти. Улога бритке јасно усмерене политичке сатире према властодршцима у опозиционим круговима оцењује се двојако: као противтежа атмосфери притисака на медије, али и као вентил којим власти, користећи сатиричаре, издувавају народно незадовољство. Тако се често моје колеге хумористи Дража Петровић, колумниста „Данаса”, „Недељника” и Н1, и Зоран Кесић, водитељ емисије 24 минута, у појединим интерним твитерашким и фејсбук анкетама чак скенирају као двојац који би могао да води опозицију. Наиме, по популарности, они у неформалним испитивањима сајбер-мњења престижу и неке опозиционе лидере. Што опет не говори много о њиховој популарности, него о непопуларности неких опозиционара.

Иако они одбијају сваку помисао на тако нешто, кад понекад ћаскамо о томе, предлажем им да направимо забаван експеримент. Ако би њих двојица направили коалицију, можда би штрпнули пет-шест одсто. Кесић привлачи млађу популацију, док је Дража, као стални посетилац Мионице, магнет за рурално становништво. Дража има још једну предност. Наиме, у мраку личи на омбдусмана Сашу Јанковића, те би му и та карактеристика ишла у прилог мобилизацији опозиционих гласача.

Обојица су, међутим, новинари без икаквих политичких амбиција, па се држе лаптопа и студија, трудећи се да оштрица њиховог сатиричног језика оплете и опозицију, мада им је Александар Вучић, подразумева се, главно јело на послужавнику, те ретко залазе у алтернативне кухиње. Али, Кесићу се дешавало да га, у случају да се позабави ликом и делом понекога из опозиције, без преког суда, гледаоци прогласе „проданом душом”.

Кесића логистички и идејно подржава редакција сатиричног сајта Њуз нет, чије су откачене вести, попут оне да је Расим Љајић остварио станарско право у Влади Србије, често збуњивале мејнстрим медије, који су их чак преносили као референтан извор широм региона. Нарочиту гунгулу изазвало је објављивање чувене измишљене вести о томе да је пијани Србин убио ајкулу у египатском летовалишту Шарм ел Шеик, скочивши јој на главу. Вест су пренели и многи озбиљни светски медији, а неки су отишли и даље, дајући графички приказ објашњења базираног на научним прорачунима о томе како је од српског пијаног скока могла да страда невина ајкула.

Како, међутим, на данашњу употребу политичке сатире гледа некадашњи писац Индексовог позоришта Воја Жанетић? Он, Мићко Љубичић и екипа родоначелници су политичке сатире у модерном вишестраначју, односно у време уздизања Слобе и Мире на власт. Најпре су њихове емисије било изузетно слушане на Радио индексу 202, а потом су се приказивале као позоришне представе широм Србије.

– Политичка сатира је процес утврђивања границе до које можеш да говориш у смешном контексту о људима из политике. Односно, да касније анализираш како они гледају на то. Свако има потребу да нешто каже о власти. Неко има потребу да то и објави. А највештији од њих не само да не страдају због тога, већ постану и популарни – прича Жанетић.

Легенда каже да је једну представу Индексоваца гледао и Марко Милошевић, те није јасно, с обзиром на чињеницу да су Индексовци и даље у форми и дишу и хране се на слободи, да ли је то била диктатура режима или диктатура хумора и сатире.

– Ми смо чули да је једном и Слоба прокоментарисао: „Што мене ти људи толико мрзе?”. Или то Слоба није рекао, или је био близу 5. октобар – каже Жанетић.

Како год било, нису имали никакве последице због тога. Безбедно су се вратили кући после позоришне визите Марка Милошевића.

– Било је питање колико је мудра власт која је одлучивала да ли је потребно да нам се нешто деси. Сада је много више буке и јако је тешко написати нешто смешно, а да те сутра неки жив човек, из своје пуке озбиљности, не надмаши. Понекад је немогуће бити смешнији од њих – сматра Жанетић.

Њихов антирежимски јеретички спектакл, који је од радио-авангарде прерастао у масовне представе, наследили су карикатуристи, те је у време Бориса Тадића ексклузивитет шале с вођом имао само цртач „Блица” Марко Сомборац. Он и даље сецира уздуж и попреко. У актуелно, Вучићево време, највећи српски карикатуриста Душан Петричић на насловним странама недељне „Политике” ни најмање не штеди српског премијера и његове најближе сараднике. Што би рекли клинци – демолира их. И, Петричић не мисли да шара. Односно, да ослика и остале политичке јунаке.

Али у домен посла најмоћнијег Србина, ма колико због тога трпео душевне боли, спада и осетљивост на критике и збијање шала на његов рачун. Или, што би се рекло, то му дође у рок службе. Кажу да је некадашњи француски председник Франсоа Митеран најбоље схватао улогу сатире, али и озбиљне критике на свој рачун, па је неке од њих и наручивао, како би стекао углед толерантног политичара. Односно, сам је смишљао форе на сопствени рачун. Ваљда тако мање боли.

Отуда чуди да готово ниједан овдашњи владар, па ни Тито, који је вицеве о себи слушао тако што је смео да му их препричава само његов пајтос, легендарни Бата Живојиновић, не схвата следеће правило: што је више имун на сатиру, то постаје озбиљнији, како у очима својих следбеника, тако и својих противника. Виша фаза политике као вештине јесте да буду смешнији од хумориста. Али, не због својих политичких потеза или изјава, већ због смисла за хумор. Боља је политика сатире, него да – политика сатире.