Вуков професор Нај

„Уопште узев, хуманитарне интервенције су велико разочарање и Либија је најбољи пример интервенције која је замишљена као нешто добро, али је кренуло по злу”, изјавио је Џозеф Нај у интервјуу „Политици” 14. фебруара, а дан раније био је гост Вука Јеремића у Центру за међународну сарадњу и одрживи развој.

„Хуманитарне интервенције” су плеоназам за ужасе које су САД изазвале широм света, почев од бесомучног бомбардовања Србије до наоружавања ИД у Сирији, што нас је све довело на ивицу трећег светског рата. А ову сурово циничну формулацију – „велико разочарање” – изрекао је угледни професор Харварда и аутор познате теорије о „мекој моћи”.

Професор Нај је, ето, разочаран, али не зато што је његова земља директно или индиректно произвела милионе људских жртава, небројено избеглица, масовна разарања и оставила хаос у Авганистану, Ираку, Либији, Украјини... Он то чак и не помиње. Разочаран је само због тога што рушење некооперативних лидера, Садама, Бена Алија, Гадафија, Мубарака, Асада и других није у кратере авионских бомби засадило демократију и људска права. Важне су биле добре намере, а што су поплочале пут у пакао, боже мој...

Уосталом, „постојали су и охрабрујући примери окупационе демократизације Немачке”, каже Нај. Он тако пореди фашисте који су поробили Европу и против себе дигли читав свет са Либијом, која није прекорачила своје границе, унутар којих се живело у миру и релативном благостању. А у прилог „хуманитарне интервенције” вели: „Гадафи је био лош човек и његово свргавање био је праведан циљ, али морате да мислите и о последицама”, сматра професор, који је био и саветник за употребу „паметне моћи” код Клинтонових у Белој кући и Стејт департменту, уверен да су Бил и Хилари, за разлику од Муамера, добри људи.

На питање где би на тој својој скали успешних и разочаравајућих интервенција сместио бомбардовање Србије, Нај је ставља негде између. „Постигнут је успех у спречавању етничког чишћења Албанаца, али се поставило питање ко има право на самоопредељење. Да ли Срби треба да владају Косоварима или Косовари Србима? Решење је у демократском уставу који штити мањине.” При томе је пропустио да каже да су сецесијом Косова, баш под патронатом његовог послодавца, поменуте дилеме, као и решење, постали излишни.

Професор је „разочаран”, па чак, рећи ће, и „узнемирен”, али само зато што је „рат у Ираку био геостратешка грешка САД”, што су „у демократизацију Авганистана узалуд потрошени амерички ресурси” и слично, али о одговорности своје земље за стравичне последице геостратешких грешака и уништавање туђих људских и материјалних ресурса – ни речи. Истини за вољу, Нај ту и тамо „открива” да „САД никада нису ни имале кредибилитет да намећу било коме демократију”, да „Американци не могу да побољшавају стране земље” и да „проблеме треба да решавају људи који тамо живе”. То су изгледа сви знали сем самих Американаца, а многи су могли да им кажу и из властитог искуства. Колико би грешака и ресурса САД себи уштеделе да су само упитале? Да се крајем 20. и почетком 21. века неко усудио да им неупитан прозбори, изгубио би власт, ако не и главу.

Професор Нај је, међутим, један од ретких утицајних академских ауторитета који, насупрот доминантним проценама о „паду америчке моћи”, заговара и „21. амерички век”. А у интервјуу каже и да подржава кандидатуру Хилари Клинтон, која је позната као највећи заговорник хуманитарних интервенција. У истом разговору, међутим, има и нешто добро. Нај је рекао и то да подржава кандидатуру свог београдског домаћина Вука Јеремића за генсека УН: „Он је јако паметан и био би одличан за Србију и УН.”

Српској јавности се сигурно неће допасти интервју Џозефа Наја, па ће и Вуку Јеремићу замерити што га је ангажовао као свог промотора за генсека УН. Али Вук зна да му за кандидатуру и није потребна подршка јавног мњења него Владе Србије. А нашој еврофилној, што значи и амерофилној власти, Најев и Јеремићев аранжман би се, напротив, могао јако свидети. Вук је бивши постдипломац професора Џозефа, који је опет био саветник Била Клинтона и сада ради на кандидатури госпође Хилари, а она га врло често цитира у својим наступима. Ако Клинтонова победи, Нај ће се сигурно вратити у Белу кућу.

Елем, Вук се Вучићу, преко Наја, озбиљно препоручио као добра веза са фавориткињом за Белу кућу. И то за ситну противуслугу да подржи његову кандидатуру, ако се то уопште може назвати тако, а не интерес државе Србије да можда добије шефа УН? Истина, Јеремић није члан ни СНС-а, ни СПС-а, ни ПУПС-а, ни Палмине странке, али нису ни Весна Пусић, ни Мирослав Лајчак, нити она НВО активисткиња из Бугарске. Ако не будемо имали свог кандидата, ваља подржати неког од њих, а осталима се замерити.

Шта је закључак? Вук се не може кандидовати без подршке националне владе, ни постати генсек без подршке суперсиле, а видели смо ономад да Вучић држи до сенатора Мекејна безмало као до Меркелове. Вуков професор Нај је добра копча, а да није учио само од њега, показао је када је као председник Генералне скупштине УН одржао критички панел о раду Хашког трибунала. Елем, Вука треба подржати, без обзира на Најев интервју.

Професор универзитета