Бајка о Борису и Ивици

Кад се двојица Срба национално мире, један иза леђа држи нож, а други секиру. Борис Тадић и Ивица Дачић нису се потукли одмах након што су се идеолошки и трговачки помирили и изљубили. Прошло је осам година од када су отишли да одиграју баскет. Потом су један другом бацили петака, остављајући оружје најближим сарадницима. Онда су пошли у Палмино месташце Кончарево, на традиционално место окупљања сваке нове српске власти.

Тада неприкосновеног српског цара Бориса и коалиционог партнера и заменика премијера, црвеног Ивицу, чекали су тигрови, кик-боксери, печење и реформисани Драган Марковић, који је изумео ново погонско гориво за пољомеханизацију. До тада је Палма, уместо дизела, у трактор сипао патриотизам, али је схватио да на путу за Европу трактори раде боље кад се у резервоаре сипају патриоте.

Баскет у Београду и посело у Кончареву тако имају историјску улогу у националном мирењу и братском саборовању Срба. Бацање лопте у кош и кикс-бокс уз народњаке, требало је да новој љубави жутих и црвених дају фолклорну ноту и покажу да су две Србије закопале ратне секире за вјеки вјеков. И преговори и помирење трајали су дуго. Све док се Борисова и Ивичина екипа нису детаљно договориле о подели функција у јавним предузећима. Финансијски дил нешто касније је оплемењен идеологијом.

И међународни фактор се, наравно, радо умешао у свесрпски опрост. Амерички амбасадор Камерон Мантер, уз помоћ Мишковића и Драгана Томића Симпа, уверио је Ивицу како му је боље да се прикључи проевропској коалицији него тадашњим ретроградним снагама, Коштуници, Шешељу, Томи и Вучићу.

Овај последњи сигурно се сећа како му се Ивица месецима клео да ће га подржати за градоначелника Београда, док је паралелно склапао пакт са Борисом, усељавајући тајно Ђиласа у Стари двор.

Карте су у међувремену измешане неколико пута. Борис и Ивица сада размењују међусобне увреде као да је помирење нестало у диму ражња у Качареву, с тим да би и девојке око печења биле реторички умереније него бивши шеф државе у два мандата и актуелни ППВ и шеф дипломатије.

Да ли то Борис жели да постане већи Ивица од Ивице, док Ивица жели да остане само Ивица, готово вечно на власти, у Вучићевом изборном ријалитију који још није расписан?

Шта може бити мотив размене зоолошких и филозофских метафора о начину исхране нежног штакора, врсте опосум? Ко ће од њих двојице, Борис или Ивица, бити прва пратиља осветољубивом Вучићу, који сигурно није заборавио две ствари: да га је Ивица варао и да га је Борис стварао.

С места прве пратиље, Томино место шефа државе знатно је ближе. Борис сигурно није заборавио како изгледају удобни кабинети на Андрићевом венцу, а Ивица се сећа како изгледа председнички гламур, из времена док је он био резервни премијер, уместо историјског примерка Мирка Цветковића.

Зашто би иначе Борис, наш рођак са села који мисли да је Вишњица, где иначе живи, заселак Београда, започео такву жестоку кампању, као да су га запосели Веља и Мрка?

Борис је некада пажљиво узгајао харизму пристојног момка, али му је осам година које је провео на власти мало, јер му огледало сваког јутра емитује другачији лик. Могу да га замислим како се чешља, а види да му четка пролази кроз Вељину чекињу или Вулинов раздељак.

Да ли политичар таквог реномеа, који је наметнуо сваком будућем владару да, као део инаугурационог протокола, прави дозлабога досадне интервјуе с Басаром, треба да најпре поједе Ивицу? Бориса, међутим, не треба олако потцењивати, јер он није од оних типова који не скидају марку одела са рукава кад купе ново одело. Умањивати му шансе за повратак једнако је опасно као и заклети се у децу да Лане Гутовић више никад неће играти Срећка Шојића.

Борис, наиме, искрено верује у то да је закорачио у рану политичку младост. И он се не враћа у српску политику због новца. Јер, човек који заиста искрено мисли да је Вишњица село, више нема булументу политичких суфлера, с којима се сада јавно опањкава.

И ко год мисли како мислим да Борис не зна где се налази, дубоко греши. Све претходно наведено показује да нова прича с Борисом тек почиње. И без сумње је да ће бити забавно, јер ће га у пројекту повратка на власт или близу ње, пратити Чеда, Чанак и, највероватније, часни муфтија Зукорлић. Као што је очигледно да то више никад неће бити углађени момак Борис каквог смо познавали.

Каква може бити судбина Ивице Дачића, кад је Борис раскинуо национално помирење? Човек који је подржавао мањинску владу Коштунице, а потом се историјски помирио с Борисом издавши Вучића, а затим издао Бориса, створивши Вучића као премијера – савршено је свестан да за собом не носи коферче, већ коферчину пуну костура. Бар двојица од тих костура живахнији су него икад, а један нарочито, јер ради 25 сати дневно и никад не спава.

Али, јавља ми се како покушај Вучића да пензионише Ивицу тако што ће га скратити за пензионера Кркобабића неће бити једини покушај да се Ивица, уместо носача кофера, претвори у политички костур. Може ли се Ивица избацити из владајуће екипе?

Још од када је преживео 5. октобар, шеф СПС-а показује од каквог је материјала састављен. Ваљда од смесе јадарита и глине, те отуда забуна. Понекад подсећа на Супермена, понекад на телетабиса.

Неколико пута су га прежалили, наручујући му и нарикаче, али је Ивица увек преживљавао, као да су га и Руси и Запад заједно убацили у веш-машину, потом укључили програм претпрања и искувавања, и тако чистог, сувог и са скраћеним шишкама, вратили међу Србе. Тако је објављено да је, уместо са Газиместана, из Житорађе стигао генетски модификовани Слоба.

Ко је, дакле, од некадашњих побратима у бајци о Борису и Ивици вишак? Обојица или ниједан? Неће то зависити од начина исхране опосума, нити од идеологије и политике. Дигитрон их је једном убедио да се национално помире. Дигитрон ће им опет одредити судбину.