Неокомунисти

Када су недавно извештавали о паралелном окупљању присталица и противника рехабилитације колаборационисте Милана Недића, медији су покушали да догађај прикажу као епизоду политичке сцене са маргине: политички адолесценти се играју политике исправљајући криве Дрине прошлости, док се „реалном политиком” баве „велики“. Међутим, судбина је маргиналних политичких феномена да се преселе у мејнстрим, па обрисе будућих политика данас посматрамо управо у ономе што изгледа да је исписано тек на маргинама. Наравно, медији су цео догађај пренели са закривљењем: и најупечатљивије је овог пута било именовање противника рехабилитације – медији су их назвали неокомунистима. Да није реч о новинарској брљотини указује чињеница да су их баш тим називом ословили готово сви електронски медији. А да ли је у питању банална новинска лењост и преузимање прве агенцијске вести на коју су налетели, или неки дубљи узрок – није јасно. Али плашим се да је у питању ово друго.

Не бих рекао да се ово „нео” само случајно ту нашло, пошто се све дешава у тренутку озбиљног европског тренда историјске ревизије и рехабилитације фашизма (тренд није специфичан за Србију: Хрватска парира, Бугарска бриљира, Пољска и Украјина су на врху табеле, успон екстремне деснице на „западу“ да не помињем). Па и да занемаримо то што су и противници рехабилитације и левица поистовећени са комунизмом (што је нетачно, шта год ми мислили и о левици и комунизму и рехабилитацији), тренд је забрињавајући првенствено стога што се левица потискује у на маргину на којој су до сада били похрањени фашистички покрети: поносни носиоци епитета „нео” доскора су били неонацисти – али ово „нео” некако волшебно преселило се из „неонацизма” у „неокомунизам” е да би модерним црнокошуљашима из имена испарио и нацизам. Док се тако једном руком демонизује левица, другом се руком фашисти шминкају и добијају ореол легитимних политичких саговорника.

И тек се посредством ових маргиналних појава може објаснити права позадина ревизионистичког тренда: екстремну десницу лингвистичким ћирибу-ћириба уцифрати за будућу политичку улогу; левицу демонизовати додавањем мистичног „нео”, трансформисати је у некакве технологизоване сајбер-стаљине са техногулазима у задњим џеповима. А заправо је у питању баражно дискурзивно распоређивање политичких прихватљивости за будућност и рокада у којој ће левица постати неприхватљива да би екстремна десница постала прихватљива.

Али, као и већина феномена дневнополитичких гибања, реч је ипак о дубљој историјској тенденцији: фашизација друштва може се читати и као наставак посткапиталистичке негативне утопије другим средствима. Стога и не треба да чуди што је у питању не само тренд на Балкану, већ у целој Европи и што се орно иде даље од конзервативног пројекта у изједначавању фашизма и комунизма (резолуција ОЕБС-а која их изједначава усвојена је 2009), јер терен се за будућност припрема сада, а ситуација подсећа на тридесете године прошлог века.

Политиколог