Neokomunisti

Kada su nedavno izveštavali o paralelnom okupljanju pristalica i protivnika rehabilitacije kolaboracioniste Milana Nedića, mediji su pokušali da događaj prikažu kao epizodu političke scene sa margine: politički adolescenti se igraju politike ispravljajući krive Drine prošlosti, dok se „realnom politikom” bave „veliki“. Međutim, sudbina je marginalnih političkih fenomena da se presele u mejnstrim, pa obrise budućih politika danas posmatramo upravo u onome što izgleda da je ispisano tek na marginama. Naravno, mediji su ceo događaj preneli sa zakrivljenjem: i najupečatljivije je ovog puta bilo imenovanje protivnika rehabilitacije – mediji su ih nazvali neokomunistima. Da nije reč o novinarskoj brljotini ukazuje činjenica da su ih baš tim nazivom oslovili gotovo svi elektronski mediji. A da li je u pitanju banalna novinska lenjost i preuzimanje prve agencijske vesti na koju su naleteli, ili neki dublji uzrok – nije jasno. Ali plašim se da je u pitanju ovo drugo.

Ne bih rekao da se ovo „neo” samo slučajno tu našlo, pošto se sve dešava u trenutku ozbiljnog evropskog trenda istorijske revizije i rehabilitacije fašizma (trend nije specifičan za Srbiju: Hrvatska parira, Bugarska briljira, Poljska i Ukrajina su na vrhu tabele, uspon ekstremne desnice na „zapadu“ da ne pominjem). Pa i da zanemarimo to što su i protivnici rehabilitacije i levica poistovećeni sa komunizmom (što je netačno, šta god mi mislili i o levici i komunizmu i rehabilitaciji), trend je zabrinjavajući prvenstveno stoga što se levica potiskuje u na marginu na kojoj su do sada bili pohranjeni fašistički pokreti: ponosni nosioci epiteta „neo” doskora su bili neonacisti – ali ovo „neo” nekako volšebno preselilo se iz „neonacizma” u „neokomunizam” e da bi modernim crnokošuljašima iz imena ispario i nacizam. Dok se tako jednom rukom demonizuje levica, drugom se rukom fašisti šminkaju i dobijaju oreol legitimnih političkih sagovornika.

I tek se posredstvom ovih marginalnih pojava može objasniti prava pozadina revizionističkog trenda: ekstremnu desnicu lingvističkim ćiribu-ćiriba ucifrati za buduću političku ulogu; levicu demonizovati dodavanjem mističnog „neo”, transformisati je u nekakve tehnologizovane sajber-staljine sa tehnogulazima u zadnjim džepovima. A zapravo je u pitanju baražno diskurzivno raspoređivanje političkih prihvatljivosti za budućnost i rokada u kojoj će levica postati neprihvatljiva da bi ekstremna desnica postala prihvatljiva.

Ali, kao i većina fenomena dnevnopolitičkih gibanja, reč je ipak o dubljoj istorijskoj tendenciji: fašizacija društva može se čitati i kao nastavak postkapitalističke negativne utopije drugim sredstvima. Stoga i ne treba da čudi što je u pitanju ne samo trend na Balkanu, već u celoj Evropi i što se orno ide dalje od konzervativnog projekta u izjednačavanju fašizma i komunizma (rezolucija OEBS-a koja ih izjednačava usvojena je 2009), jer teren se za budućnost priprema sada, a situacija podseća na tridesete godine prošlog veka.

Politikolog