Пропали пилот и доктор за крнтије

Бањалука – Живот без циља, сличан је раму којем слика фали, а у животу Рада Радивојца (79) слика је пуно, фале – рамови.

Раде потиче из вишечлане породице о којој ништа не зна. Дат је као дечак у суседно село код једне породице у најам. После офанзиве на Козари, многи су Срби побијени, а већина одведена у Јасеновачки логор, у који је допао и мали Раде.

– У бежанији, мој вршњак Стојан и ја натрчали смо на Немце. Пропустили су нас без речи, али нас је сустигао вучјак, а за њим дошао један четник. Псовао нам је и оца и мајку и Тита, а Немци вичу: „Ћето, киндер, киндер”, али Ћето нас не пушта, већ утовари на један камион који нас је одвео у Јасеновац. Тамо дани јада, чемера и пакла, а глади највише. Логор опасан редом жице, а на сваких десетак метара усташа као колац, с пушком на готовс – присећа се Раде

Онда се једног дана на логор сручио град величине као јаје. Небо се саставило са земљом, усташе напустиле стражарска места, а неко је повикао: „Бежимо”. многи потрчаше да спасу голи живот, међу њима и Раде. У пуцњави, усташки метак погодио га је у бутину. Пронашли су га партизани, као и једног малишана који је упао у јарак. Није знао ни како му је име, па пошто је доведен као тринаести из јарка у којем је јаукао, добио је име Јанко Тринаестић. Са овим Јанком је Раде пребачен енглеским авионом на лечење у Италију, а потом у Москву возом преко Будимпеште. У Москви је Тринаестић растом престигао Рада и почео да се спушта низ чаршаве до приземља где су биле девојке – пилоти. Раде се није померио са 1,60 м висине, али се једног дана по наговору Марушке, школске другарице, винуо у зрак на школској летилици 102. Окрзнули су се крилима у зраку, па је Раде свој први и једини пилотски лет завршио у кукурузима. Све се заташкало због чињенице да је Марушкин отац био високи официр совјетске војске.

– Свађа Тито – Стаљин, врати нас у Југославију, али овога пута бродом уз Дунав. Ја одабрах Бањалуку за наставак школовања, јер је близу Козаре. Ту заврших аутомеханичарски занат и положих за возача камиона. Најбољи у класи. Званично сам радник Аутопревоза, али возим инспекторе Удбе и милицију развозим по терену у потери за четницима одметницима. Једном камионом пуним намирница упаднемо у четничку заседу. Разоружају нас, покупе намирнице и нареде да се вратимо у Бањалуку. Ту, сутрадан, у кругу тврђаве „Кастел” другови стрељаше ону двојицу милиционера, јер нису пружили отпор четницима, а мени опростише јер сам рукама држао волан – прича Раде.

Уследила је потом женидба, па и троје деце, а Раде се дао у оправке камиона и лимузина. „Муља” са деловима, поправља, препродаје старо за ново што му омогућава куповину куће, али и „мерцедеса”. На Суду против Рада сведочи његова супруга и добија да плати казну од 18 милиона динара и 3,5 година затвора. Новац је уплатио, а на робију није отишао јер је у међувремену умро јавни тужилац, а судија предмет склонио на дно фиоке.

Растао се од жене и деце и преселио на Туњице, где се сада налази и Казнено-поправни дом. Онда га није било када је Раде искрчио парче земље где је сместио један стари аутобус који му је дао Аутопревоз за становање. Ту је касније саградио и омањи породични дом. И даље на црно поправља „крнтије”. Има нешто мало и пензије, па се крпи како зна и уме.

– Свашта сам ја преко главе претурио. Први сам у Бањалуци регистровао приватни аутобус и једном са путницима на Купресу, оне зиме после земљотреса у Бањалуци, провео четири дан потпуно завејан, а спасени смо уз помоћ хеликоптера.

Ових дана сам с мојим друговима пензионерима Младеном, судским писарем и Бошком, наставником фискултуре, ишао у Глину, не бих ли након 13 година пронашао човека који је у мом дворишту током „Олује” у Хрватској оставио коњску запрегу, коју је нашао у селу, али не и своју породицу. Како је није пронашао ни у збегу до Бањалуке, код мене је само попио ракију и оставио запрегу, рекавши да мора назад у трагање за породицом. Име му нисам упамтио. Више се није појавио, а ја сам уз помоћ ветеринара легално продао коње а новац ставио на књижицу. Паре још чекају мог незнаног посетиоца, а од њега ни трага ни гласа. У Глини су нас људи попреко гледали, када смо се распитивали о судбини незнаног „кочијаша” – ратника, па смо се без икакве информације, вратили у Бањалуку.

Ја сам још на старој адреси. Чекам, а докле ћу не знам. Здравље ме за сада служи, а докад ће, ни то не знам. Код мене ти се никад ништа није знало унапред рече за „Политику” чика Раде.