Григорије Божовић „поново пред судом”

Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду ових дана ће одлучити о захтеву за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера „Политике” пре Другог светског рата. Осуђен на смрт крајем 1944, на тајном процесу пред Војним судом Команде града Београда, Божовић је стрељан у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године.

Окружни суд ће донети одлуку 63 године после трагичног краја овог угледног културног прегаоца, једно време и председника српског ПЕН клуба. Од онда до пре петнаестак година дебела завеса заборава била је спуштена на особену Божовићеву личност, на његово књижевно, национално и новинарско дело, да би постепено, захваљујући прегнућу неколицине истраживача, коначно био враћен у корпус српске књижевности и у историју српског новинарства.

Захваљујући томе, а пре свега због измењених околности и створених законских могућности, било је и могуће подношење захтева за рехабилитацију ове значајне личности српске културе.

Пре више од шест деценија, трочлано веће Војног суда Команде града Београда, после усмене расправе одржане током тајног претреса, изрекло је 29. децембра 1944. године пресуду у којој је наведено:

„Божовић Григорије, књижевник из Београда, Бранкова 8, рођ. у Колашину на Ибру 1879. г. од оца Вукајла и мајке Стеване рођ. Краговић

Крив је

што је у време Народног устанка у Црној Гори и Санџаку против фашистичког италијанског окупатора стао на страну окупатора пружајући му моралну помоћ оснивајући национални одбор у Пљевљима у коме је и сам био члан. Затим што је у исто време уређивао издајнички лист ’Пљеваљски вјесник’, који су финансирале италијанске војне власти, а у коме је он писао уводне чланке у духу непријатељске пропаганде против народног устанка, а за ред и мир и братство Срба и Муслимана под окриљем талијанског окупатора...”

Пошто су у пресуди наведене још неке инкриминације, Божовић је „осуђен на казну смрт стрељањем, на губитак грађанске части за свагда и на конфискацију целокупне његове имовине”.

Казна је извршена у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године у Београду или у његовој блиској околини, како у свом двотомном истраживачком раду „Личност и дело Григорија Божовића” закључује Миленко Јевтовић, несумњиво један од најбољих познавалаца живота и страдања некадашњег репортера „Политике”.

О некој врсти цинизма, неодвојивог од драматике и суровости онога времена, сведочи податак да је једино „Политика”, 4. јануара 1945. године, објавила вест о овом тајном суђењу и о смртној пресуди на коју је осуђен њен предратни сарадник Григорије Божовић.

Јасан израз те драматичности, као и амбиција нове, револуционарне власти, да се обрачуна са „непријатељима народа” из ширих интелектуалних, културних, као и новинарских кругова, представља образложење смртне казне изречене Божовићу.

„Многи од јавних радника – наведено је на почетку образложења – који су у бившој Југославији својим новинарским радом били познати широј јавности и имали утицаја на јавно мњење изметнули су се после окупације 1941. год. од националних радника у народне издајнике. И тиме што су широј јавности били познати одраније они су окупатору најбоље послужили у сврху обмана и заваравања неупућених људи за стварање расположења код грађанства да се мири са ропским положајем под окупатором, који је снажан и моћан да је свака оружана борба против њега узалудна и самоубилачка. Ти јавни најамници водили су рачуна само о себи и својим хонорарима, а када више није било доходака из поверљивих и диспозиционих фондова бивше Југославије они су се ставили у службу непријатеља и окупатора свога народа и за његов рачун стали да први штампају своје новинарске чланке.”

Што се тиче Григорија Божовића, сва његова одговорност, као што се види из наставка образложења, своди се на „вербални деликт”. Оновремене инкриминације биле су, међутим, дефинисане по мери револуционарне правде, коју не обавезују демократска, већ монистичка, партијска начела преточена у правне норме.

Занимљив је детаљ да се суд у тајном поступку против Божовића, како закључује Миленко Јевтовић, пре свега ослонио на исказ Милутина Томића, познатог као Никац од Ровина. Један документ говори да је овај познати предратни посланик, новинар и песник, готово све време рата провео у Београду, дошавши из Шавника, а да је ОЗН-а, због колаборације, кренула да га хапси крајем новембра 1944. године. Убрзо потом умро је у затвору.

После вести објављене у „Политици” да је Божовић осуђен на смртну казну, његова личност и дело избрисани су из јавности, да би та додатна, посмртна казна била на снази пуних пола века.