Прожимање стилских утицаја

Препознајући Ушће и Калемегдан као раскрсницу између Истока и Запада, селектор музичког програма БЕЛЕФ-а Гордан Пауновић пожелео је да Београду представи утицајне светске уметнике које одушевљава прожимање стилских утицаја. Време га је омело у остваривању основне идеје – већ трећи концерт морао је да буде премештен у салу СКЦ-а – али је укус жанровске разноврсности остао обележје свих концерата, што се одразило и на необично хетерогену публику, од београдских јапија, преко стилских залуђеника, до дама и господе у одмаклим годинама. Програм је успоставио баланс између храбрости у представљању имена која нису превише афирмисана на овим просторима (Тери Калијер, Сузана Бака...) и сигурности у укључивању уметника које Београд добро познаје (Ришар Галијано, Лајко Феликс…), односно који се обраћају одређеним круговима, попут фадо гитаристе Антонија Шаиња, или фанк/хипхоп хероја новог Њујорка Brooklyn Funk Essentials.

Ришар Галијано додао је тандем из Венецуеле (Алексис Кардењас – виолина, Рафаел Мехијас – удараљке) на свој џез трио и ето га опет у водама танга и мизете (француска романтична музика у три такту), којима плови језиком џеза размењујући озбиљне импровизационе дигресије са Кардењасом и Кларенсом Пеном, велемајстором на бубњевима.

Иза "елтонџоновских" наочара, хрпе клавијатура, електронике и ефектног псеудонима Џими Тенор крије се фински уметник Ласи Лехто, који обожава диско културу и кич седамдесетих, али разуме и одакле је настала (рок, соул и фанк) и где води (електроника и светска музика). Осим клавијатурама, спретно влада саксофоном и флаутом, помало пева и организује бенд са по неколико дувача и ритмичара. У моментима препуштања, деонице солиста постају изузетно озбиљне, али је ипак индивидуални допринос у функцији добре забаве и, коначно, плеса.

Тери Калијер је био цењени singer-songwriter на преласку из шездесетих у седамдесете, са музиком на пола пута од фолка до соула. Из тоталног заборава извукла га је 1998. године џез продукција Verve, да би се убрзо нашао у срцу ди џеј културе у којој сада ужива култни статус. У друштву дугогодишњег пратећег састава, који чине солидни енглески џез музичари, његова акустична гитара и меланхолично певање нашло је нежно окружење – пријатне теме фино су украшене непретенциозним аранжманима клавијатуристе Криса Кибла и соло деоницама Герија Пламлија на сопран саксофону. Овај концерт био је примеренији дворани у којој се седи него "стајаћем" рок простору, али је публика показала завидан ниво прилагођавања и пажње – остајући стрпљива и показујући исто одушевљење од почетка до краја дугог наступа.

Нажалост, величанствену музику коју су нам поклањали гости БЕЛЕФ-а упорно је реметило катастрофално озвучење, односно људи са очигледним недостатком слуха за микс пултом, који вероватно нису имали много искуства у водама изван рокенрола. Доминатна фреквенција свих концерата била је упорно у средњем опсегу, као на старим транзисторима, са екстремима заглушујуће буке (Џими Тенор) или прага чујности (Галијано), микрофоније и изобличења (Калијер). Такође, на солисте нико није марио, нити је тонцима било битно да вокале извлаче испред звучне слике оркестара. Посебно је невероватно да се после лоших искустава ништа није поправљало, мада је између свих концерата било по неколико дана паузе. Штета, јер можемо само да замислимо какав би утисак тек био да су уметницима обезбеђени услови које заслужују и на које су навикли.

Војислав Пантић