Prožimanje stilskih uticaja

Prepoznajući Ušće i Kalemegdan kao raskrsnicu između Istoka i Zapada, selektor muzičkog programa BELEF-a Gordan Paunović poželeo je da Beogradu predstavi uticajne svetske umetnike koje oduševljava prožimanje stilskih uticaja. Vreme ga je omelo u ostvarivanju osnovne ideje – već treći koncert morao je da bude premešten u salu SKC-a – ali je ukus žanrovske raznovrsnosti ostao obeležje svih koncerata, što se odrazilo i na neobično heterogenu publiku, od beogradskih japija, preko stilskih zaluđenika, do dama i gospode u odmaklim godinama. Program je uspostavio balans između hrabrosti u predstavljanju imena koja nisu previše afirmisana na ovim prostorima (Teri Kalijer, Suzana Baka...) i sigurnosti u uključivanju umetnika koje Beograd dobro poznaje (Rišar Galijano, Lajko Feliks…), odnosno koji se obraćaju određenim krugovima, poput fado gitariste Antonija Šainja, ili fank/hiphop heroja novog Njujorka Brooklyn Funk Essentials.

Rišar Galijano dodao je tandem iz Venecuele (Aleksis Kardenjas – violina, Rafael Mehijas – udaraljke) na svoj džez trio i eto ga opet u vodama tanga i mizete (francuska romantična muzika u tri taktu), kojima plovi jezikom džeza razmenjujući ozbiljne improvizacione digresije sa Kardenjasom i Klarensom Penom, velemajstorom na bubnjevima.

Iza "eltondžonovskih" naočara, hrpe klavijatura, elektronike i efektnog pseudonima Džimi Tenor krije se finski umetnik Lasi Lehto, koji obožava disko kulturu i kič sedamdesetih, ali razume i odakle je nastala (rok, soul i fank) i gde vodi (elektronika i svetska muzika). Osim klavijaturama, spretno vlada saksofonom i flautom, pomalo peva i organizuje bend sa po nekoliko duvača i ritmičara. U momentima prepuštanja, deonice solista postaju izuzetno ozbiljne, ali je ipak individualni doprinos u funkciji dobre zabave i, konačno, plesa.

Teri Kalijer je bio cenjeni singer-songwriter na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete, sa muzikom na pola puta od folka do soula. Iz totalnog zaborava izvukla ga je 1998. godine džez produkcija Verve, da bi se ubrzo našao u srcu di džej kulture u kojoj sada uživa kultni status. U društvu dugogodišnjeg pratećeg sastava, koji čine solidni engleski džez muzičari, njegova akustična gitara i melanholično pevanje našlo je nežno okruženje – prijatne teme fino su ukrašene nepretencioznim aranžmanima klavijaturiste Krisa Kibla i solo deonicama Gerija Plamlija na sopran saksofonu. Ovaj koncert bio je primereniji dvorani u kojoj se sedi nego "stajaćem" rok prostoru, ali je publika pokazala zavidan nivo prilagođavanja i pažnje – ostajući strpljiva i pokazujući isto oduševljenje od početka do kraja dugog nastupa.

Nažalost, veličanstvenu muziku koju su nam poklanjali gosti BELEF-a uporno je remetilo katastrofalno ozvučenje, odnosno ljudi sa očiglednim nedostatkom sluha za miks pultom, koji verovatno nisu imali mnogo iskustva u vodama izvan rokenrola. Dominatna frekvencija svih koncerata bila je uporno u srednjem opsegu, kao na starim tranzistorima, sa ekstremima zaglušujuće buke (Džimi Tenor) ili praga čujnosti (Galijano), mikrofonije i izobličenja (Kalijer). Takođe, na soliste niko nije mario, niti je toncima bilo bitno da vokale izvlače ispred zvučne slike orkestara. Posebno je neverovatno da se posle loših iskustava ništa nije popravljalo, mada je između svih koncerata bilo po nekoliko dana pauze. Šteta, jer možemo samo da zamislimo kakav bi utisak tek bio da su umetnicima obezbeđeni uslovi koje zaslužuju i na koje su navikli.

Vojislav Pantić