Полудраги камен са Козјег брда

Ириг – Иришка општина добила је централно место у пројекту будућег геопарка на територији Фрушке горе, који ће бити под заштитом Унеска, заједно са још 50 геопаркова у свету. Једна од заштићених локација геопарка биће Козје брдо, на коме су почетком осамдесетих година прошлог века откривене залихе изванредно лепог љубичастоплавог калцедона, полудрагог камена пред којим застаје дах. Локалитет ће најпре бити заштићен од евентуалних дивљих ископавања, али се од њега неће правити споменик. Стручњаци Покрајинског секретаријата за енергетику и минералне сировине не искључују могућност да једног дана на Козјем брду почне експлоатација полудрагог камена, јер се геопаркови и оснивају ради одрживог развоја заштићене територије, као што је Фрушка гора.

Љубичастоплави калцедон открила је пре три деценије, сасвим случајно, једна екипа Геолошког института из Београда. Кад је установљено да калцедона овде има у великим количинама, све је предочено покрајинском Комитету за енергетику и сировине, па су убрзо уследила трогодишња истраживања на целом подручју. Откривено је да се овде калцедон, ахат, јаспис и оникс јављају у размерама какве Европа не познаје! Јер, на другим европским налазиштима ахат и калцедон јављају се у виду вулканских стена, док су на Фрушкој гори настали хидротермалним растварањем.

Нађено је да полудрагог камена има на 11 „перспективних локалитета”, а пет локалитета – Козје брдо, Церова страна, Црвени Чот, Нерадин и Јазак – било је предмет већих истраживања, све до израде пројекта за експлоатацију. Најдетаљнија истраживања обављена су на локалитету Козје брдо, где су утврђене залихе за стогодишњу експлоатацију полудрагог камена. Сачињен је и идејни пројекат за површинско копање релативно малих размера, које не би нарушило природну лепоту Фрушке горе.

 Према идејном пројекту, 80 радника би ископавало, а њих 60 би у фабрици обрађивало полудраги камен. За ту намену, основано је предузеће „Срем”, а за директора именован је тадашњи Ирижанин Лазар Ђуришић. Како у Југославији није било никаквог технолошког знања за обраду полудрагог камена, па ни машина, предузеће се оријентисало на увоз опреме. Знало се да ће процедура увоза опреме трајати дуго, па су изнајмљене три машине за израду пробне серије накита и других предмета од полудрагог камена, а запослени су и врхунски дизајнери. Пробна серија је просто разграбљена. И на томе се све завршило.

– Тадашње власти су тешко давале сагласност за увоз стране опреме, и у чекању сагласности угасио се ентузијазам – каже за „Политику” први и једини директор предузећа за експлоатацију полудрагог камена Лазар Ђуришић, данас власник приватног предузећа у Новом Саду. – Али, убеђен сам да би све успело да је амбиција била скромнија. Напросто, био је то превелик програм за полудраги камен. У свету се сличним послом баве мала предузећа са пет до шест радника, а у Иригу се одмах кренуло на велики програм са 140 радника.

Предузеће „Срем” угашено је 1983, али је код неких учесника тог неуспелог подухвата преживела снажна „инфекција” од полудрагог камена, па се и сада упињу да са пројекта скину архивску прашину и евентуално нешто покрену на Козјем брду. Пре гашења предузећа, у новинама и на телевизији испричано је много лепих прича о необичном подухвату сиромашне општине. Зачудо, шира јавност је много теже преболела распад сна о полудрагом камену, него сами Ирижани. Нити су се много узбудили због подухвата, нити су претерано жалили због неуспеха. Наставили су, као и вековима у прошлости, да првокласним калцедоном или ониксом притишћу кисели купус и туршију, јер је то чист и гладак камен, ништа се са њега не круни.