Погрешан воз за Дамаск

Само дан пошто су Владимир Путин и Барак Обама обзнанили да су коначно постигли споразум о прекиду ватре у Сирији, утицајни њујоршки дневник отворено је посумњао у дуговечност овог плана. Да ли је ова скепса утемељена на реалним чињеницама, или је то, како у Москви тврде, био само први плотун у рафалној ватри негодовања које су убрзо по Обами распалили шефови Пентагона, ЦИА и Здруженог генералштаба – по дефиницији, људи који „од рата живе, и то добро, али од њега не умиру”? Да ли је заиста америчка интересна „опозиција мировном плану” толико јака, или је тачно да је примирје за Путина само „тактика, па чак и димна завеса, а не циљ”, како је то већ „јасно демонстрирао у Украјини”?

Сложеност ових питања показује све контрастe актуелне светске политике, и око њих готово да нема сагласности међу присталицама два табора. Али, откуд онда споразум од 22. фебруара, кад су два председника усагласила прилично дугачко заједничко саопштење, у коме је до детаља прописан механизам не само прекида ватре, већ и даљих корака које треба предузимати у циљу обнове поверења и кретања ка дугорочно одрживом политичком решењу на предстојећим преговорима у Женеви? Да ли су тешкоће у комуникацији Вашингтона и Москве можда узроковане и тиме што се у америчкој штампи о председнику САД дневно објави више негативних текстова него о Путину, који је у Америци већ учврстио репутацију „лошег момка”?

Пословица каже да, кад се уђе у погрешан воз, онда су све станице погрешне. Рекло би се да ова максима може да се примени и на руско-америчке односе. На пример, многи на Западу искрено верују да Путин „чини право чудо” што је не само опстао на власти после две године економских санкција и у условима драстично смањене цене нафте, већ је успео да се избори за статус кво у Донбасу, повољно решење иранског питања и, на крају, да помогне сиријском председнику Башару ел Асаду да се одржи.

Ако се иде овом логиком, односно ако се возимо у тако „погрешном вагону”, онда и перспективе за избијање новог руско-турског рата, тринаестог у историји, могу изгледати веће него што иначе јесу. Наиме, без директног мешања Вашингтона на страни Анкаре, за Реџепа Тајипа Ердогана било би потпуно ирационално да покуша да нападне „другу најјачу армију света”, како је руску војску недавно назвао и Обама. Чак је и руски премијер Дмитриј Медведев морао да се умеша и упозори САД и Турску да не размишљају о копненој интервенцији у Сирији, јер у супротном следи „велики рат”, чиме је упозорио да ће Москва употребити сва средства.

Реално гледано, руске оружане снаге у сваком сегменту квантитативно превазилазе турске за три до пет пута. Али, Анкару и НАТО више би морала да забрињава квалитативна премоћ, јер Русија има бројне напредне оружане системе какве Турци још дуго неће имати. Руски аналитичари уверени су да у том погледу Турска не би имала шансе у директном одмеравању снага.

Оно што им можда улива наду јесу две могућности. Прва је да ослабљена Русија нема довољно економске снаге за велики сукоб, односно да би нагли пад животног стандарда грађана могао да доведе до обарања власти у Москви. Треба, ипак, имати у виду да су руска економија и државни буџет подешени тако да још имају значајне резерве и могућности уштеде, без великих резова кад је реч о социјалној политици и војним улагањима. Русија и даље има осетан спољнотрговински суфицит, а огромни инфраструктурни пројекти – попут моста од 19 километара ка Криму и изградње монументалних стадиона за Светско првенство у фудбалу – показују да финансијска еластичност још није доведена у питање.

Постоји и чисто економски моменат: укупне девизне резерве Централне банке и два владина стабилизациона фонда и даље су на укупном нивоу од скоро пола билиона долара и не показују тенденцију брзог топљења. Зато, чак и уколико би дошло до наглог пораста војних давања – а она су последњих година ионако енормна и мере се стотинама милијарди долара – то би средњорочно било издрживо за руску економију.

Друга нада за Ердогана јесте да се НАТО умеша у његов сукоб с Русијом. Ова теза такође је спорна, јер би у том случају Москва морала прва да нападне турску територију, што би било веома тешко доказати ако би најпре руски војници страдали у Сирији од руке Анкаре. То онда не би била одбрана Турске, већ подршка у агресији и нема сумње да би био велики број оних у ЕУ и САД који би се томе супротставили. Руски медијски сервиси Раша тудеј и Спутњик помогли би им у томе.

Не улазећи у суштину блискоисточног и глобалног сукоба, може се поставити и следеће питање: да ли је боље сарађивати с „непоузданим Путином”, ако би то донело прекид ватре на ратиштима и утишало јастребове на свим странама, или је сада важније посумњати у добре намере Кремља и унапред одбацити веру да примирје, а затим и мир, коначно може да наступи? Или је, чега се отворено прибојава и „Њујорк тајмс”, за структуре силе у Вашингтону много већи проблем у томе што ће Путин преко Асада учврстити контролу над „кључним подручјима Сирије”? Ако превагне ова друга опција, онда се можемо поуздати да Ердоган неће пропустити прилику да седне у погрешан воз за Дамаск.