Сећања и заборав из Алцхајмер кафеа

„Колико година имате?”, питамо добродржећег станара Дома Геронтолошког центра Београд „Бежанијска коса” који са својом супругом испија кафу у „Алцхајмер кафеу”, смештеном у сунчаном крилу овог дома за стара лица.

„Напунио сам 80”, поносно одговара деда шесторо унучади коју су му подариле његове две кћерке.

„Како Петре, кад си рођен 1941. године? Ти имаш 75 година”, са благим прекором каже његова супруга Бранка (67 година), која је са Петром 47 година у браку и која је бригу о његовој Алцхајмеровој болести морала да препусти лекарима Геронтолошког центра Београд.

„Престао сам да бројим године када сам оболео”, у своју одбрану каже Петар кога је болест одвојила од оних које највише воли.

„А како нам се зову унуци?”, пита супруга Бранка.

„Лука, Влада, Лав....”, ређа Петар и по меморији беспомоћно тражи имена преостало троје унучића.

„Павле, Данило и Коста”, завршава његов низ Бранка, која додаје да се Алцхајмер на прстима увукао у живот овог брачног пара пре десетак година.

„На прве знаке болести уопште нисам обраћала пажњу – тешила сам себе да сви стари људи заборављају где су оставили даљински апарат, чек од пензије или укрштенице. Није ми било сумњиво ни то што се Петар из куповине враћао са три килограма соли уместо са једним паковањем, колико сам му рекла да купи и што је заборављао ситнице као што је прашак за пециво. Али, када је почео да заборавља имена комшија са којима се не виђа баш сваки дан и када сам у његовом новчанику пронашла план краја у коме живимо са исписаним именима улица, схватила сам да се нешто озбиљно дешава”, прича Бранка.

„И ја сам био свестан, али сам се из ових непријатних ситуација са непрепознавањем комшија ’вадио’ тако што бих познанике обично питао ’како су твоји?’, јер нисам био сигуран да ли имају жену и децу”, признаје Петар.

Прекретницу у дијагностици његовог стања представили су падови у кући и на улици који су били праћени губитком свести – лекари су установили да је Петар имао микромождане ударе и започели су претраге које су окончане дијагнозом Алцхајмерове болести. Када је пре пет година Бранка повредила кичму покушавајући да подигне супруга након једног пада, схватила је да сама није у стању да води рачуна о свом животном сапутнику.

Синови Витомира Фирауновића (85) немају никакву дилему да је Алцхајмерова болест закуцала на врата њиховог оца када му је умрла супруга.

„То је за њега представљало огроман стрес од кога се није опоравио до данас, иако је од мајчине смрти прошло скоро две године. Схватили смо да је њен губитак тешко поднео, али када нам је комшија јавио да је срео нашег оца у кућним папучама у аутобусу и да му је изгледао потпуно унезверено, схватили смо да се нешто озбиљно дешава. Тада нам је признао да често није умео да се врати кући, јер је заборављао адресу на којој живи”, прича Зоран Фирауновић, који са својим братом неколико пута недељно обилази оца у Дому „Бежанијска коса”.

Зоран прича да се Витомир сећа свих детаља са заједничких летовања и родитељских састанака, у живој су му успомени посете синовима за време њиховог служења војног рока, али је одавно престало да га изненађује што отац не памти шта је доручковао тог јутра.

„На неки начин ми је драго што ми је остало очувано сећање на живот у бившој Југославији у којој смо били срећни и задовољни и што не памтим догађаје из садашњости који су ружни и тегобни”, прича Витомир, који сваког последњег петка у месецу у „Алцхајмер кафеу” Дома „Бежанијска коса” своја сећања размењује и са осталим станарима ове установе.

Отварању овог кафића кумовала је идеја да се особе оболеле од деменције и чланови њихових породица међусобно друже и размене искуства у борби са овом болешћу од које болује чак 600 корисника Геронтолошког центра Београд. Од јесени врата „Алцхајмер кафеа” биће отворена и за особе које нису на списку станара овог дома за старе.

– Ако бисмо живели 120 година, сви бисмо оболели од Алцхајмерове болести – уверава нас др Славица Голубовић, психијатар у овој геронтолошкој установи, која додаје да скоро половина смештених у дому на Бежанијској коси има дијагнозу деменције.

„Ова болест је веома тешка и за особе које живе са њом, али и за чланове њихових породица који неретко кидају социјалне везе са пријатељима и широм породицом, јер су преоптерећени бригом о болесном члану породице. Због тога смо одлучили да унутар нашег дома за старе отворимо ’Алцхајмер кафе’ како би они схватили да нису сами са својим проблемима и како би добили могућност да са лекарима разговарају о свим дилемама које имају”, каже ова лекарка и додаје да жене чак два пута чешће имају ову дијагнозу, што не треба да чуди јер жене у просеку живе дуже од мушкараца.

– Основни симптом ове болести јесте заборављање везано за садашњост. Ове особе савршено памте све што се десило у прошлости, али не могу да се сете шта су доручковале и који су синоћ филм гледали на ТВ. Оно што је забрињавајуће јесте заборављање укључене рингле, пегле, рерне, грејалице... Иако је нама циљ да оболели од Алцхајмерове болести што дуже остану у свом дому, када почну да представљају опасност по себе и по укућане, морамо да их хоспитализујемо – наглашава др Славица Голубовић.