Да ли је га­ка­ње спа­си­ло ми­гран­те

У ру­бри­ци „По­гле­ди”, про­шле не­де­ље, Му­ха­рем Ба­здуљ по­но­во је по­те­гао мо­ју ко­лум­ну и ме­не, као да ми, не дај бо­же, да­је ше­сто­ме­сеч­ни по­мен („Пе­тло­ви и гу­ске”, 17. 2.). За­рад мог ћу­та­ња ваљ­да. Учи­нио је то и Вељ­ко Ла­лић, у Увод­ни­ку „Не­дељ­ни­ка”, из истог раз­ло­га ве­ру­јем, но кра­ће и ду­хо­ви­ти­је. Код до­бро­на­мер­ног Ба­зду­ља на­шла сам се на ве­ли­ком про­сто­ру, с пе­тло­ви­ма и гу­ска­ма ко­је су спа­си­ле Рим. Ба­здуљ, це­ним, ни­је ви­део мо­гућ­ност да на­сту­пи ја­сни­је, а да, по­у­чен мо­јим ме­диј­ским лин­чом, не про­ђе исто, у слу­ча­ју да ми отво­ре­ни­је да за пра­во. Но те­шко је не учи­ни­ти то по­сле све­га што је учи­ни­ла ствар­ност.

Али, ка­ко сам и по­сле шест ме­се­ци ре­фе­рент­но име за по­вла­че­ње кад се по­тег­не те­ма ми­грант­ске кри­зе, ево да се ја­вим. До­бро сам и здра­во. Од­го­ва­рам са­да, не до са­да, јер сам че­ка­ла да ви­дим до­кле ће мо­ји кри­ти­ча­ри до­ба­ци­ти. До­ба­ци­ли су до га­ка­ња.

Ба­здуљ прак­тич­но кон­ста­ту­је оно што су ти вр­ли ин­те­лек­ту­ал­ци по­ка­за­ли: бру­тал­ни сек­си­стич­ки на­пад, а ја до­да­јем: и лич­ни, род­ни, про­фе­си­о­нал­ни, идеј­ни, ка­кав хо­ће­те. О ко­лум­ни се нај­ма­ње по­ле­ми­са­ло. Још не­што је до­бро при­ме­тио Ба­здуљ: пе­тао ко­ји пр­ви ку­ку­ри­че мо­же да има про­бле­ме. Де­си се да га мр­зе. Пр­ви бу­ди успа­ва­не. А га­ка­ње? Је ли спа­си­ло ми­гран­те, или зе­мље до­ма­ћи­не од про­бле­ма? Ко­ли­ко ви­дим, спа­си­ло је са­мо по­зи­ци­је и хо­но­ра­ре кри­ти­ча­ра. Е сад, што се ти­че хо­но­ра­ра...

По­што су се ове гро­ма­де кри­ти­ке из­ра­зи­ле реч­ни­ком вул­гар­ни­јим и не­до­стој­ни­јим од би­ло ког та­бло­и­да ко­ји мр­зе, и учи­ни­ли то у јав­ном про­сто­ру ко­ји во­ле да за­у­зи­ма­ју, оне за ко­је сам про­це­ни­ла да ће им у да­љем ра­ду и са­зре­ва­њу, лич­ном и про­фе­си­о­нал­ном, по­др­шка из вред­но­сти ка­кве су сло­бо­да го­во­ра, пра­во на лич­ни став и кул­ту­ра ко­му­ни­ка­ци­је до­бро до­ћи, ту­жи­ла сам. А по­што ве­ру­јем у прав­ни си­стем ове зе­мље, њи­хо­ве хо­но­ра­ре ко­је у ви­ду од­ште­те бу­дем до­би­ла, ху­ма­ни­тар­но ћу про­сле­ди цен­три­ма за збри­ња­ва­ње ми­гра­на­та у Ср­би­ји. Не­ма­те ни­шта про­тив?

Али, ка­ко је ше­сто­ме­сеч­ни­ца у пи­та­њу, ни­је зго­рег су­ми­ра­ти: де­си­ло се и не­што дру­го, што се ни­ко ни­је усу­дио да при­ме­ти. До мо­је ко­лум­не, сре­ди­ном ав­гу­ста 2015, власт ни­је про­пу­шта­ла ин­фор­ма­ци­је о тој те­ми. Ме­ди­ји су дре­ма­ли, а хи­ља­де прог­на­них днев­но је ула­зи­ло у на­шу зе­мљу. Сна­ла­зи­ли су се углав­ном спа­ва­ју­ћи по же­ле­знич­ким ста­ни­ца­ма и пар­ко­ви­ма. Иро­нич­но, али по­сле по­ле­ми­ке ко­ја се на­кон тог мог опи­са по­ди­гла, власт је ре­а­го­ва­ла промпт­но. Пр­во је ми­гран­те по­се­тио пре­ми­јер, а он­да су ор­га­ни­зо­ва­ни и сви по­треб­ни ху­ма­ни усло­ви за при­хват не­срећ­них љу­ди и њи­хо­вих по­ро­ди­ца. Срећ­на сам што је би­ло та­ко.

Дру­ги део опи­са због ког сам про­ка­же­на од­но­сио се на раз­ли­ке ко­је тре­ба по­ми­ри­ти, да нас не би де­ли­ле. Не сме­та­ју ме­ни лич­но по­гле­ди „њи­хо­вих му­шка­ра­ца” на ме­не у лет­њој ха­љи­ни. Али, сма­трам ду­жно­шћу оних ко­ји су рат иза­зва­ли и обе­ћа­ли спа­се­ње ми­ли­о­ни­ма чим до­ђу у Евро­пу, да на­ђу на­чин и об­ја­сне са ка­квим кул­тур­ним раз­ли­ка­ма ће се сре­сти. Ни­је до­вољ­но са­мо пру­жи­ти ме­ди­цин­ску по­моћ, кам­по­ве за при­хват и хра­ну. Тре­ба се по­за­ба­ви­ти при­ла­го­ђа­ва­њем. А ни­сам чу­ла још да Евро­па отва­ра фон­до­ве и ло­ги­сти­ку за то.

Што се ме­не ти­че, са син­дро­мом пр­вог пе­тла, или не, хо­дам на пот­пе­ти­ца­ма и да­ље. Ма­да, без по­др­шке, и без лин­ча, на њи­ма се хо­да те­же. Али не­ка. Пот­пе­ти­це, до­ка­за­но, др­же кич­му пра­вом.